Митрополит Солуна г. Филотеј: Савршена љубав мијења свијет

Постоје ријечи које звуче претјерано, готово немогуће, и ипак остају живе вјековима — као што је реченица Христова из Јеванђеља које ће се читати на Божанској Литургији: „Љубите непријатеље своје, чините добро и дајите у зајам не надајући се ничему “ (Лк. 6, 35). У срцу смисла ових ријечи налази се позив који преокреће уобичајену логику међуљудских односа.
Свети Јован Златоуст каже да „није толико велико вољети свога пријатеља, колико се помирити са непријатељем — то је дјело племените душе која подражава Бога“. А свети Максим Исповједник учи да „савршена љубав не прави разлику између пријатеља и непријатеља, нити између праведног и неправедног, него све воли једнако“ (Главе о љубави, 1, 15).
Љубав према непријатељу, међутим, представља саблазан за логику овога свијета, јер нас свакодневно искуство наводи да волимо оне који нас воле и да дајемо тамо гдје очекујемо узврат. Зато у савременом свијету, гдје је супротстављеност често правило, а односи међу људима личе на размјену интереса, ове ријечи звуче чудно — можда чак и утопијски. Управо у томе, међутим, лежи њихова вриједност.
Христос тражи нешто другачије: да изађемо из круга „давања и примања“ и да се ослободимо рачунице и интереса. „Не дај да те зло побиједи, него побјеђуј зло добрим“ (Рим. 12, 21), пише апостол Павле, предлажући један радикалан начин живота — да на насиље одговараш миром, на увреду добротом, а на непријатељство љубављу.
Љубав према непријатељу није слабост, као што се често мисли, него снага — способна да прекине зачарани круг освете и да отвори пут ка помирењу.
А Христос иде још даље: „И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“ (Лк. 6, 31). Ово једноставно, али свеопште начело — „златно правило“ — није само морална обавеза, него позив да подражавамо самога Бога, „који је благ и према незахвалнима и према злима“ (Лк. 6, 35), и да постанемо заједничари љубави која превазилази људске мјере.
Наш свијет би свакако био другачији када би ове ријечи нашле тло у људским срцима. Када бисмо, умјесто надметања, његовали опроштај; умјесто подозривости — повјерење; умјесто освете — наду. Тада „надилажење љубави“ не би била утопија, него стварност која преображава и мијења свијет.
 

Чланак објављен у новинама Тессалоники 

Превео: п. Никола Гачевић