Кад се чини да Бог ћути

Ја, који сам живео са толико питања и притужби, сада осећам да желим да ти кажем велико хвала, Боже мој. Сада, после свих ових година, могу да кажем да препознајем Твоје присуство у свом животу, које се манифестовало као „одсуство“ и „тишина“. Сломио си ме, али си ме отворио Својој светлости, повредио си ме, али си ме продубио.

Много пута сам осећао као да си ме напустио. Да си одустао од мене.

А ипак си увек био ту.

Ја у плачу а Ти промукао, ја у болу, ти у сузама, у мом суђењу, Ти си разапет, да, био си ту у свему.

Али, морао сам да те не видим да би ми поглед порастао. Морао сам да те не нађем, да бих те истински и страсно тражио.

.

Хвала ти Боже што ме научио да живим без спремних одговора. Јер, ум нема одговоре, али срце има питања.

Колико пута сам те питао за одговоре, ти „ћутиш“. Тако сам временом научио да живим без одговора за све и свашта, да прихватим мистерију која све обузима.

Да се помирим са чињеницом да се не може све научити или знати, и што је најважније, да ме то не плаши, да страх од смрти не поништи моју жеђ за животом.

Сећам се колико сам те пута питао "зашто"? Ниси се расправљао са мном, али ми ниси ни одговорио. Само си ћутао и гурнуо ме ка животу, да научим да живим и спавам, без да је све решено.

Никад ниси урадио оно што сам ја могао. Натерао си ме колико си могао да будем свој. Да напустим улоге, да скинем маске, да престанем да се дивим и упоређујем са другима и да живим у њиховој сенци.

Ти си бог који воли авантуре, смеле људе који знају да греше, али уче и кају се. Желиш да људи страствено живе животом који си им дао, а не да се крију иза Твог имена и заповести.

Желиш да живимо дахом који си удахнуо у наша срца.

отац Ливиос 

facebook.com/p.libyos