Говоримо ли истину свом духовнику?

Говоримо ли истину свом духовнику?

И да ли смо, с друге стране, спремни да чујемо истину коју ће нам он рећи?

Како се, у суштинском смислу, постављамо према животу и према истинској Истини, а то је Христос?

Озбиљна питања…

Људи су обично послушни и говоре: „Нека буде благословено“, све док им не дотакнеш њихово „ја“ и не кажеш им да су они криви. Тада од оца постајеш непријатељ и зли очух.

Нажалост, од десет ствари које дођемо да испричамо свом духовнику, пет су жалбе на Бога, две су оговарања, а две оптужбе на рачун других људи. Можда понекад поменемо и да смо за нешто сами криви и да желимо да се променимо.

А онда, баш када духовник почне да нам даје савете, ми вадимо маказе и почињемо да сечемо:

— Пости мало, чедо моје, и то не само када је храна у питању него и у другим стварима.

— Ах! Не могу, оче! Пре свега, не могу да живим без меса и свакодневног капућина. Зар немате нешто друго да ми одредите?

— Унеси мало више молитве у свој живот, нарочито ујутру и увече. Разговарај са Христом, Пресветом Богородицом и светима.

— У реду, оче, али немојте ми задавати превише. Ја се ујутру брзо прекрстим, а увече изговорим један „Оче наш“. Зар ни то не вреди?

— Иди у цркву, чедо моје, нарочито недељом од самог јутра, и припремај се за Свето Причешће.

— Ах, оче мој! Па имамо само једну недељу! Тешко ми је да устанем ујутру, нарочито ако сам претходне вечери негде изашао. Али добро, долазићу у 9.30. То могу да испуним.

А ако, у међувремену, поменеш често причешћивање, као одговор ћеш добити ону чувену реченицу:

„Па, оче мој, зар ћемо од Светог Причешћа да направимо чорбу?“

Маказе су свуда! Исецкали смо Христову нешивену ризу на комаде. Однос који имамо са Богом постаје религиозан, лажан и лицемеран.

Већина исповести изгледа управо као овај разговор. И, наравно, све то заправо није исповест. То је некакав религиозни разговор у којем, половично и из користољубља, желимо да остваримо однос са Богом, али под сопственим условима.

Међутим, то није однос. Човек који се на такав начин односи према духовном животу не стиже никуда.

Када је реч о неком људском односу, покренућемо и земљу и небо само да бисмо се срели са другом особом. За неко путовање припремаћемо се још од претходне вечери, ако нас ујутру чека лет.

А за Христа? Учинићемо најмање што можемо, и то тешка срца.

Сетићемо Га се тек када нам болест закуца на врата. Тада ћемо Му се обратити, али не да би нас исцелио и да бисмо се покајали, већ да бисмо наставили свој живот онакви какви јесмо.

Другим речима, желимо живот без Њега, или живот у којем нам је Он потребан само онда када нам затреба.

Како, онда, на крају долазимо на исповест?

Са кутијом…

Са срцем разбијеним на комаде…

„Дошао сам, оче, јер сам разорио своје срце. Крив сам и преузимам одговорност. Дошао сам да Ти именујем, један по један, све те разбијене и крваве комаде.

Дошао сам да, уз Твоју помоћ и благодат Господњу, поново саставимо моје срце.

Не желим само да поправим нити да средим свој живот. Желим да имам однос са Христом. Не желим да Га само имам у свом животу. Желим да Он постане мој живот.

Слаб сам, грешан сам, али ћу се трудити да се отворим за ту љубав.

Нисам дошао да покажем свој егоизам, већ племенитост душе, љубав и смирење.

Дошао сам да покушам, мало-помало, да своју вољу отворим за вољу Господњу, а остало — у Божјим је рукама.“

Тако некако почиње истинска исповест. А где нас она на крају води?

Ка исцељењу.

Ка освећењу.

У Христов загрљај.

Протојереј Спиридон Скутис