„Шта ти може помоћи ако освојиш читав свет, а својој души наудиш?!”
Када се гледа како два просечна, модерна човека, који се сасвим случајно упознају и ништа материјално не траже један од другог, понашају један према другом, тада се осећа колико је сваки човек окружен оптерећујућом атмосфером, заштитним омотачем и одбраном, мрежом састављеном од много скретања са стазе духовности, од намера, страхова и жеља, који су сви усмерени на неодређене циљеве, који га раздвајају од свега осталог. То је као да душа не сме да дође до речи, као да је неопходно окружити је потпуно високом оградом, оградом страха и стида. Само љубав без жеље може срушити ту мрежу. И свуда где је она сломљена, појављује се душа.
Посматрајте у возу два млада господина који поздрављају један другог, зато што их је случај учинио суседима на један сат. Њихов поздрав је бескрајно значајан, скоро је жалосна игра. Из праизвора удаљености, хладноће, из усамљених, залеђених полова та два беспомоћна човека поздрављају један другог – не мислим, наравно, на Малајце или Кинезе, већ на модерне Европејце – они изгледају, свако за себе, као утврђење сачињено од поноса, подозрења и хладноће. Оно што они причају потпуно је бесмислено и када се слуша са стране, то су залеђени хијероглифи света без душе, које стално прерастамо и чија провала леда стално зависи од нас.
Ретки су, сасвим ретки, људи чија се душа испољава у свакодневном говору. Они су више од песника, они су већ свети. Свакако да „народ” има душу. Малајац или црнац показују у поздраву и говору више душе него просечан човек код нас. Али, његова душа није то што тражимо и желимо, иако нам је драга или блиска. Душа примитивних, која није још упознала отуђење, напор обезбожења и механизирани свет, колективна је, дечја душа, нешто лепо и драго, али није наш циљ. Оба наша млада Европејца у купеу већ су даље од тога. Они показују мало или нимало душе, имају изглед придошлих из сасвим организованог света, састављеног од разума, намера, планова. Они су своју душу изгубили у свету новца, машина, неповерења. Они треба поново да је пронађу, и постаће болесни и патиће ако пропусте тај задатак. Али, оно што ће тада имати неће више бити изгубљена дечја душа, већ развијенија, личнија, душа слободнија и способнија за одговорност. Не треба да се вратимо детету, примитивном, већ да идемо напред, ка личности, одговорности, слободи.
Од тих циљева и њиховог схватања ништа се још не осећа овде. Ова два млада човека нису примитивна, а нису ни свети. Они говоре језиком свакидашњице, језиком који толико мало одговара циљевима душе, као кожа гориле, који ми мођемо само полако и у хиљаду покушаја одстранити.
Тај праисконски, груб говор звучи отприлике овако:
„Добро јутро”, каже један.
„Добар дан”, каже други.
„Допуштате”, каже први.
„Молим”, одговара други.
Тиме је речено оно што се морало рећи. Те речи немају значење, оне су украсна форма примитивног човека, њихова сврха и значај исти су као и алка коју црнац носи на носу.
Посебно је значајан тон којим су изговорене те ритуалне речи. То су учтиве речи. Али, њихов тон је посебно кратак, штедљив, хладан, да се не каже љутит. Нема ту разлога за свађу, насупрот томе, нико од њих двојице не мисли ништа лоше. Али, израз и облик су хладни, одмерени, крути скоро као болесни. Плавокоси изражава при свом „Молим” упућеном црнокосом високо уважавање, које се граничи с поштовањем. Он не осећа тако. Он своју форму изражава тако како се деценијама одвија разговор без душе између људи створен као заштитна форма. Он мисли да мора своју душу, своју унутрашњост да заштити, он не зна да она постоји само у показивању и давању. Он је поносан, он је личност, није више наивни дивљак. Али, његов понос је несигуран, он се мора утврдити, мора да се огради бедемом одбране и хладноће. Тај понос био би поништен када би био измамљен осмех. И сва та хладноћа, љутина, нервоза, понос и при томе несигуран тон опхођења између „образованих” показује болест, неопходну и зато пуну наде, болест душе, која ништа друго не зна да одабере осим тих знакова против насиља. Колико је та душа крхка, слаба, млада и мало препознатиљива осећа се на земљи. Како се скрива, колико се плаши!
Када би један од те двојице господина учинио оно што би, у ствари, желео и осећао, тада би понудио оном другом руку или своје раме и рекао би отприлике овако: „Драги Боже, како је лепо ово јутро, све је као злато, а ја сам на одмору! Зар није моја кравата фина? Имам јабуке у коферу, желиш ли једну?”
Када би заиста тако говорио тада би овај други осетио нешто весело и дирљиво, нешто као смех и нешто као јецај. Тада би тачно осетио да говори душа, да се не ради о јабуци, кравати или било чему другом осим о томе да је дошло до прелома, да је нешто изашло на светлост, где и припада, а што сви ми на основу споразума задржавамо – ах, на основу једног споразума чија неусиљеност још вреди и чији слом можемо да осетимо!
Дакле, он ће тако осећати, али он то неће испољити. Он ће задржати свој механички заштитни мантил, изговараће бесмислене речи, неке од наших хиљаду речи. Он ће зановетати и рећи: „Да…хм… врло лепо”, или нешто слично томе, гледајући даље са изразом лица пуним увређеног и мучног стрпљења. Играће се са својом наруквицом од сата, гледаће кроз прозор, и кроз двадесет таквих хијероглифа изразити да своју унутарњу радост никако не испољава, да ништа не показује осим, у крајњој линији, одређеног саучешча према том наметљивом господину.
У овом случају ништа од тога се не догађа. Тај тамнокоси, заиста има јабуке у коферу и врло се дечачки радује том лепом дану и свом одмору, својој кравати и жутим ципелама. Али, када би плавокоси сада почео: „Грозна ствар с валутом”, тада црнокоси не би урадио ништа што његова душа жели, он не би рекао: „Ах, па шта, пустимо то, шта нас се сада тиче валута!”, већ ће забринутог лица и иу уздах рећи: „Да, врло незгодно!”
То је сјајно видети – оба човека (као и сви ми) не улажу нимало напора да би се тако понашали. Они могу срећна срца уздахнути, са саучесничком хладноћом душе и одбраном, и лицемерно се улагивати.
Али, ти посматраш даље. Ако душа није у речима, и изразу лица, у тону гласа, негде мора бити. И видиш, плавокоси се заборавио, осећа се неопаженим, и како гледа кроз прозор купеа у удаљену шуму, да ли је његов поглед слободан и без претварања, да ли је пун младости, чежње, наивних, врелих снова. Он изгледа сасвим другачије, млађе, једноставније, беспомоћније, пре свега, драже.
Онај други, такође, беспрекоран и неприступачан господин, устаје и додирује свој кофер. Он то чини тако као да жели да провери положај, чинећи то тако као да жели да спречи пад, сам кофер је добро положен и нема потребе за такву бригу. Тај млади човек не жели уопште да га држи чврсто, жели само да га осети, да провери његов положај, нежно додирне. У беспрекорном кожном коферу налази се, поред јабуке, рубља, и нешто још важније, нешто свето, поклон за његову драгу код куће, један јазавичар од порцелана, или келнска катедрала од марципана, сасвим свеједно шта, али, у сваком случају, нешто што том младом човеку у то време значи, с чим се играју његови снови, што они воле и обожавају, што он најрадије држи у рукама и што обожава.
У току једног сата вожње возом видео си два млада, просечно образована човека данашњице. Изговарали су речи, измењали поздраве, разменили мишљења, климали главама, чинили хиљаду других, малих ствари, кретали се, и ни у чему није била њихова душа, ни у једној речи, ни у једном погледу, све је било маска, механика, све, с изузетком заборављеног погледа кроз прозор ка плавичастој, удаљеној шуми и кратког покрета ка кожном коферу.
И ти размишљаш: О, ваша плашљива душо! Хоћеш ли се појавити? Можда лепа и радосна у неком кључном доживљају, у складу са заручницом, у борби за неко веровање, у делу и жртви – можда ненадано и разочарано у неком наглом, силовитом, скровитом, ожеднелом делу воље срца, у некој дивљој оптужби, у једном прекршају, у застрашујућем делу? И ја и сви ми – како ћемо донети своју душу на овај свет? Хоћемо ли успети да јој помогнемо у правом тренутку, хоћемо ли јој допустити да продре у нашу спољашњост, у реч? Хоћемо ли бити резигнирани, хоћемо ли пратити мноштво и немарност, држати увек затворену птицу, увек изнова носити алку у носу?
И ти осећаш: свуда где је одбачена алка за нос и кожа гориле, душа је на делу. Уколико постане слободна, ми ћемо једни с другима говорити као ликови Гетеа и откриваћемо сваки удах као песму. Сирота, дивна душо, ту где си ти је револуција, пропадање покварености, нови живот, Бог. Душа је љубав, душа је будућност, а све остало је само ствар, материја, препрека, наша божанска снага у форми и делићима.
Даље се јављају размишљања: не живимо ли у времену када се ново објављује где су везе између људи прекинуте, где се у чудовишном опсегу јавља насиље, бесни смрт, вришти разочарање? И, није ли душа, такође, иза свих тих догађаја?
Питај своју душу! Питај је, будућност значи љубав! Не питај свој разум, не истражуј светску историју! Твоја душа те неће оптужити да си се премало бавио политиком, премало радио, непријатеље недовољно мрзео, границе лако поставио! Али, она ће те, можда оптужити да си се и њеним захтевима често бојао, да ниси имао довољно времена да се предаш свом најмлађем и најдражем детету, да се играш с њим, да чујеш његову песму, често си је продавао због новца, преварио у предностима.
И то се догодило милионима, и где год се погледа виде се нервозна, оптерећена лица, која немају времена осим за најнужније, берзу и санаторијум, и то мучно стање није ништа друго осим опомињућег бола, стреле у крви. Постаћеш нервозан и непријатељски расположен према животу – тако каже твоја душа, ако ме напустиш, ако не почнеш да ме негујеш сасвим новом љубављу и бригом. Ни у ком случају нису слаби они без речи који у ово време постају болесни и губе способност за срећу. Чешће су то добри, зачетници будућности, то су они чија душа није задовољна, који се из страха од борбе повлаче из погрешно уређеног света, који ће већ сутра бити озбиљни.
Одавде посматрано Европа изгледа као велики спавач, који се у ноћним морама повлачи у себе и повређује саму себе.
Да, сећаш се ти да је неки професор једном рекао нешто слично, да свет болује од интелектуализма и материјализма. Тај човек је у праву, али он не може бити твој лекар, баш као ни свој. Из њега говори интелигенција до самоуништења. И он ће потонути.
Када би се могло ићи кроз време, како он то жели, лекара и помоћника, будућност и нови покрет пронаћи ћеш само у себи самом, у својој сиротој, занемареној, непоништеној души. У њој не постоје знања, пресуда, програм. У њој је само настојање, само будућност, само осећај. Претходили су јој велики свеци и проповедници, јунаци и освајачи, чаробњаци и уметници, сви они чији пут почиње у свакидашњици и завршава се у висинама душе. Пут милионера је другачији и окончава се у санаторијуму.
Ратове воде и мрави, државе имају и пчеле, царства стварају и хрчци. Твоја душа тражи другачији пут и тамо где је ускраћена, где на њену штету постижеш успехе, не цвета твоја срећа. Јер „срећу може да пронађе само душа, не разум, стомак, глава или новчаник”.
Не може се о томе дуго мислити и говорити речи јер звучи као да су све те мисли одавно створене и изговорене. Давно је речено и припада малом броју људских речи које су безвремене и вечито нове: „Шта ти може помоћи ако освојиш читав свет, а својој души наудиш?!”
Херман Хесе
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
