О моралу и духовности

Март 4, 2022 - 19:38
Март 4, 2022 - 19:43
 0  39
О моралу и духовности

Често духовност мешају с моралом. Међутим, то су прилично различити појмови, мада се у нечему и пресецају. 
Истински продуховљен човек – то је, пре свега, човек савести, који живи по њеним прецизним и јасним законима. При томе је тај живот искрен до крајњих граница, у њему не постоји двосмисленост и лукавство. У духовности нема и не може бити дволичног дана. Ње или има или је нема. Духовни почеци дефинишу приоритет духа и виших принципа у људском животу. Истинска духовност је неодвојива од религиозности. Она једини човека с Богом, принуђује нас да добровољно следујемо Његовим највишим принципима.
Морал је појам мање онтолошки. Он је нешто више спољашње, него унутрашње и дозвољава глуму, играње улоге, претварање и фалсификат. Понекад се човек препушта својој уображеној високоморалној спољашности и толико се уживљује у њу, да сви почињу да верују у тај његов новостворени имиџ. На пример: један доктор није никада одбијао ни једну молбу људи и ишао је болеснику ноћу и на крај света, доносио им је бесплатно лекове, давао савете.
И само је стари свештеник, који је исповедао доктора, знао да је он све то радио због сујете и славољубља.
Тако да је често наш ближњи само на изглед свет. А заправо је гори од ђавола.
Неко ће рећи – и шта онда? Најважније је да је човек помагао ближњим и чинио добра дела. Зар није то добро? Добро је! А зашто да копамо по његовој души и тражимо никоме потребне нијансе? Зар се у људским душама не одвија све и свашта? А учињено добро – оно и јесте добро. И таквим људима следује стопроцентни рај.
Светитељ Игњатиј Брјанчанинов, чувени руски подвижник и богослов, рекао је отприлике следеће: „ако би се човек спашавао само својим добрим делима, онда долазак Христа не би био потребан“. И заиста, зар је мало добрих људи живело у прошлим временима. Било је и таквих, који су својим добрим делима превазилазили многе данашње хришћане. Спасавали су некога од пожара, давали хлеб гладнима, давали беднима последњу кошуљу, помагали удовицама у раду на њиви и исхрани њене деце. Још су на египатским гробницама били натписи: „Ја никог нисам убио, доводио до плача, нисам се иживљавао над старцима, нисам љутио оца,  угађао сам мајци, делио хлеб с гладнима, штитио слабе од јачих у границама својих могућности, био сам користан владару и говорио му истину, нисам вређао удовице, давао сам чамац другима да пређу на другу обалу Нила. Затим сам умро“. 
Ипак, сво колективно искуство човечанства показује, да су људи по свим својим параметрима толико пали, да се без помоћи „одозго“ више никада не могу подићи. Наш живот је доказ за то. Хоћемо добро, а чинимо зло. Цела историја је непрекидни низ лукавстава, обмана, ратова, насиља и суровости. Ретке су године примирја и све опет почиње из почетка… 
Зато, што се тиче људског добра: оно је увек повезано с неким суптилним страстима и емоционалним стањима, која живе у нама. Чинећи добар поступак ми, не примећујући, често то чинимо из одређених мотива – танане сујете, због жеље да чујемо похвалу или због тога што не желимо да нас неко за то осуђује, или насупрот томе, чинимо добро само да би се једном за свагда „откачили“ од нама досадног човека који нас моли за нешто. Уопште гледано, поступамо као људи, у чијој души су добро и зло помешани, тако да понекад ми сами то не разумемо, зашто радимо нешто управо тако, а не другачије.
Али бива и другачије. Човек чини добре поступке из отворено трговачких разлога, надајући се на благодарности и награду од те особе којој чини добро. Посећује, на пример, усамљеног старца, доноси му храну, чисти му стан, а у срцу тај стан већ преводи на себе, као награду за свој труд.  
Господ тражи од нас самопожртвовање и некористољубље.  Јер ако здраво расуђујемо, човек, сам по себи, не може ни корак да направи без Божије благодати, која му даје дисање и снагу и сам живот. При чему се све то дарује у потпуности бесплатно, на основу велике и свеобухватне љубави. То исто Он очекује и од човека. Зато се свако добро, које није очишћено од егоизма и амбиција, користољубља и похлепе, не прихвата Богом и Он не сматра таква дела пројавом наше љубави к Њему. Зато сама добра дела не спасавају – неопходно је прво анализирати их и разумети мотиве који нас покрећу на то да их чинимо. Не спасава труд, већ смирење које се рађа као његова последица и трепет пред Свевишњим, који нам дарује свако добро. Тако је ученик, који успешно уради нешто, захвалан не себи, већ своме учитељу. Без те вертикале, добра дела у себи увек носе неизбежне тамне фрагменте, дозу зла.
 
Валентин Летов

pereprava.org

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!