Подношење неизвесности

У животу постоје ствари на које можемо утицати и од којих се можемо склонити, али и оне које су изван наше моћи, па их треба прихватити и помирити се с непромењивим и неизбежним.

Једна од особина по којој се људи разликују од животиња јесте што људи могу да појме будућност. Више животиње могу да предвиде шта ће се десити у ситуацији коју опажају, али немају способност да замишљају будућност изван дате ситуације. Само је људски мозак толико развијен да људи не само да могу да себи представљају будуће ситуације, него и да разумеју апстрактни појам будућности. Такав развој људског мозга омогућио је људима да имају осећања које су последица људске способности замишљања будућности.

Добро је познато да људи имају потребу за сигурношћу. То поготову важи за децу јер је управо доживљај сигурности оно што је деци потребно за правилан развој. Управо због тога родитељи се труде да деци омогуће доживљај сигурности, штитећи их од сазнања о разним негативним догађајима и ризицима који постоје у свету одраслих. Али када особа одрасте, постане самостална и одговорна за себе, тада мора да се суочи с чињеницом да су сигурност и будућност појмови који се некада искључују.

Позитивни и негативни сценарио

Управо због потребе за сигурношћу људи одвајкада желе да „виде” шта ће се десити у будућности: да ли ће се десити нешто за њих негативно и да ли ће успети да остваре своје најважније жеље. Нажалост, још нико није успео да заиста зна шта доноси будућност. Оно што можемо јесте да претпостављамо шта ће бити: да замишљамо позитивне и негативне сценарије будућности и да процењујемо њихове вероватноће. То значи да је будућност увек неизвесна и да људима преостаје само да подносе ту неизвесност.

Оптимизам и песимизам су две крајности људског одношења према неизвесности. Оптимиста се нада најбољем, а песимиста ишчекује најгоре. Оба приступа имају своје слабости. Када ствари крену лоше, оптимиста је затечен и неприпремљен. Када ствари крену добро, песимиста одбија да се осећа добро кварећи квалитет свог живота. Како је будућност неизвесна, најбоље је имати оба приступа. Када замишљамо позитивне будуће исходе, то нам даје енергију да идемо ка циљевима. Када замишљамо негативне могуће сценарије, то нам помаже или да их спречимо или да се за њих припремимо.

Како је неизвесност саставни део живота, одрасли људи је морају толерисати како би могли добро функционисати у својим животима. Они који имају смањену способност подношења неизвесности живота, преокупирани су могућим негативним аспектима будућности. Због тога су код њих превлађујућа непријатна осећања повезана с будућношћу, а то су првенствено забринутост и тескоба, то јест анксиозност.

Забринутост је веома корисно осећање које има своју сврху. Људи који су забринути да би неки негативни сценарио могао да се догоди питају себе: Да ли могу нешто да урадим да то спречим? Уколико је одговор негативан, онда се питају: Како онда да се припремим за тај могући негативан развој? Међутим, они који не подносе неизвесност непрестано су забринути да би нешто што им је важно могло да се негативно одвије. У већини случајева то је засновано на магијском покушају контроле судбине: стална забринутост је заправо „молитва” вишој сили која „суди” да се сажали и да забринутог „верника” поштеди негативних догађаја.

Стална стрепња (тескоба, анксиозност) је осећање које настаје као резултат процене особе да није способна да се носи са животном ситуацијом у којој се налази. Некада је она резултат тога што особа отписује неке своје способности и квалитете, а некада је проблем у самој животној ситуацији. Што је особа више уверена да се њена животна ситуација ближи некој катастрофи, то је њена анксиозност снажнија.

Пут у емотивне поремећаје

На подлози израженог неподношења неизвесности настаје читав низ емотивних поремећаја: разна анксиозна стања, депресије, компулзије, булимије.

Како да они који не подносе неизвесност повећају степен подношења? На првом месту је прихватање чињенице да у животу постоје ствари на које можемо утицати и оне на које не можемо утицати – које су изван наше моћи. На оно на шта можемо утицати, утичемо. Оно на шта не можемо утицати се дели на оно од чега се можемо склонити и на оно што од чега не можемо. У првом случају се склањамо, у другом морамо прихватити и помирити се с непромењивим и неизбежним. Разум нам је потребан да ове три ситуације разликујемо, а храброст и љубав да у складу с тим поступамо.

politika.rs