Могуће је по примеру многих људи, који су до краја прошли мучни пут трагања, судити о томе да пуно успокојење наступа само тада, када човек поверује у Цркву, када свим својим бићем прими идеју Цркве тако да за њега буде незамисливо одвајање хришћанства од Цркве. Тада истински почиње осећање црквеног живота. Човек осећа да је он грана великог, увек цветајућег и увек младог дрвета Цркве. Он доживљава себе не као следбеника некакве школе, већ управо као члана Тела Христовог, са којим има заједнички живот, од кога и добија тај живот. То је зато што је само човек, који је поверовао у Цркву, који се правилима Цркве руководи у процени животних појава и у усмеравању свог личног живота, који је, на крају, у себи осетио црквени живот, на правилном путу. Много тога што се раније чинило неодређеним и саблажњавајућим постаје несумњиво и јасно. Оно што је посебно драгоцено, да у време општег љуљања, колебања из једне у другу страну, здесна на лево и са леве на десно, сваки црквени човек осећа како стоји на непоколебивој вековној стени, како има чврсто тло под ногама.
†
Осмотрите, како се мучи несрећна птица, када лети при јаком ветру! Како је неуједначен њен лет! Она час узлеће у вис, час се стропоштава на доле, час се помакне мало унапред, час је поново ветар враћа далеко уназад. Тако бива ношен и човек ветровима лажних учења. Али као што се птица успокојава у гнезду, у густим гранама дрвета, и мирно из свог уточишта гледа свирепу буру, тако и човек задобија мир, када прибегава Цркви. Из свог тихог пристаништа он гледа на свирепу буру „око зидова Цркве“, тугује због несрећних људи, који су захваћени том буром ван Цркве и оклевају да се сакрију под њен благодатни кров, и моли се Господу: „Сједини их са Твојом светом, саборном и апостолском Црквом, да и они са нама славе пречасно и величанствено Име у Тројици слављенога Бога.“
Свештеномученик Иларион Тројицки
