Разлика између духа и душе код старца Порфирија Кавсокаливита

Да бисмо правилно сагледали ово питање и дали задовољавајући одговор на њега, потребно је да испитамо шта о Духу и Души говори Свето Писмо (конкретно Нови Завет), потом и Свети Оци, а на крају психолози и психоаналитичари. Уједно, потребно је дати и одговор да ли је човек дихотомно биће – тело и душа, или је трихотомно биће – тело, душа и дух. На тај начин моћи ћемо да дамо и одговор на тему о разлици Духа и Душе код старца Порфирија.

Реч „душа“ је један од најсложенијих израза у Светом Писму (јевр. нефеш, на грчки преведено са психи). Христо Јанарас каже да „душа има много значења у Светом Писму и светоотачким списима“. Наша је вера да је човек створен из „праха земаљског“ (што показује и чињеница да је готово 99% нашег тела састављено од четири хемијска елемента – водоника, кисеоника, угљеника и азота, као и све биљке и животиње), но примањем Духа Божијег постаде човек „душа жива“. Господ Исус Христос и Апостоли употребљавају реч „душа“ да би означили живот, али и духовну егзистенцију и на крају целовитог човека.

Живот:

„Ја сам Пастир добри, живот свој полажем за овце“(Јн. 10;11),

„За мој живот, вратове положише“ (Рим. 16;4),

У оба случаја је реч „душа“ (нефеш, психи) употребљена у значењу „живот“.

Духовни елемент егзистенције:

„Не бојте се оних који могу убити тело а душу не могу убити, но се бојте оних који могу и душу и тело вргнути у пакао“. (Мт. 10;28)

„Безумниче, још вечерас тражиће душу твоју, а то које си припремио чије ће бити?“ (Лк. 12;20)

Целовитост (васцелост) човека:

„И васцели дух ваш и душа и тело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа.“ (Сол. 5;23)

„Свака душа да се покорава властима које владају.“ (Рим. 13;1)

Наравно, постоје многи цитати који се слажу са овом троделном поделом значења речи „душа“, но, ово је довољно да извучемо следећи закључак:

Реч „душа“ се користи да би означила васцелог човека и духовни елемент човекове егзистенције, али исто тако и живот који постоји у човеку и „свим тварима причасним Божијој Енергији“. Када је у питању реч „дух“ она се користи као синоним, како говори митрополит Јеротеј Влахос тумачећи горе наведен цитат из посланице Солуњанима (5;23). Он каже да „овде није реч о такозваној трострукој структури човека, јер је реч „дух“ употребљен да означи благодат Божију и харизму коју прима душа“. Професор Владета Јеротић на основу тумачења овог цитата износи мишљење: „Човек је, дакле, трочлано биће: телесно, природно (природу је наравно створио Бог), душевно (под којом се подразумева његов богат, али и опасан емотивни свет који извире из тамне дубине човековог ирационалног бића – психолози говоре о пространој области нашег несвесног бића) и духовно (једино бесмртно, јер нам Дух помаже, ако смо се за Њега пробудили, да водимо хришћански живот непрестаног усавршавања и тако испунимо Христову поуку из Јеванђеља: Будите савршени као Отац ваш небески!“ На први поглед, могла би се ова два извештаја протумачити као опречна. Ако пажљиво погледамо, видећемо да и митрополит Јеротеј и професор Јеротић, обојица говоре о духу као помоћи Божијој за оног ко је пробуђен за духовни живот. Да су душа и дух употребљени као синоними у Светом Писму, говори и пок. прота Лазар Милин у његовој познатој препирци са секташима о постојању душе: „Човекова душа и човеков дух, то је исто. Само што реч дух означава духовну, нематеријалну супстанцију уопште, а душа означава један посебан примерак, једно посебно духовно биће различито од других душа или других бића исте врсте.“

Свети Оци о Души и Духу

Размотримо укратко светоотачку концепцију морфологије људске душе и њен утицај на наш живот. Многи најауторитетнији учитељи православног учења прихватали су тросложеност човека, други Свети Оци су помињали два слоја – душу и тело, при чему ова концепција принципијелно не противречи првој. Тросложна теорија утврђује постојање у човеку тела, душе и духа. Отуда је потпуно умесно говорити о телесном, душевном и духовном животу. Телесни живот задовољава само потребе тела, у суштини он се мало разликује од живота животиња: храна, сан, сексуалне потребе; инстиктивне тежње и физиолошке потребе исцрпљују круг телесних интересовања.

Душевни живот је много истанчанији. Душа ужива у лепоти природе, емоционалним доживљајима, узвишеним осећањима, изазваним нпр. слушањем музике, читањем уметничке књижевности, гледањем филмова и представа итд. Духовни живот носи на себи печат Највишег Начела, и увек (у свом истинском испољавању) води оном бесмртном Извору, Господу Богу, Који је дао живот како човеку, тако и свему што нас окружује. Највиша, људском разуму недокучива дела запањујуће лепоте и величанствености, дела која имају и наравствени утицај на душу, увек по свом бићу потичу од Духа Истине, Добра и Љубави.

Отуда је врло умесна подела људи на четири типа: духовни, душевни, телесни (концепт „једи, пиј и весели се“) и људи животиње – људи стока (само јело и размножавање као амебе, а уз то и злочинство и разбојништво – јевр. решаим). Ову поделу сам нашао код једног доктора медицине др. Бранислава Михајловића. Ових задњих је, по речима доктора све више и када се њих буде накупило толико да се „безакоња умножише“, почеће историја краја овога света.

Свети Оци понекад људску душу третирају као укупност трију моћи. То су ум, осећање (срце) и воља. Но, да видимо шта Свети Оци у својим делима кажу о Души и Духу:

• Свети Јован Дамаскин: „Душа је суштина жива, проста, бестелесна, телесним очима по својој природи невидљива, бесмртна (по благодати), словесно разумна, безоблична, која дејствује посредством органског тела и даје му живот и растење.“Свети Јефрем Сирин: „ Богоподобни дух заузима небо – главу, а у срцу се дух шета као у својим одајама.“
• Свети Теофан Затворник: „У човеку треба разликовати душу и дух. Дух садржи осећање Божанства – савест и немогућност задовољења било чиме (што не приличи души). Он је она сила која је у човека удахнута приликом стварања. Душа је нижа сила, исти део исте силе, чији је задатак вођење земаљског живота. Она је иста таква сила као и душа животиња, али узвишена, да би са њом дух могао да се спаја… Правилније је схватити да душа и дух нису две одвојене суштине, већ две стране једног духа, два дела једне исте целине (иначе, шта би се догодило после смрти?).“
• Свети Јован Златоусти: „Душа је суштина разумна и духовна, суштина која се брзо креће, непрестано се налази у делатности, најдрагоценија је на свету, непримерне је и неописиве лепоте…“
• Блажени Августин: „Душа је природа створена, невидљива, разумна бестелесна, бесмртна, боголика, словесни образ свога Творца“
• Архиепископ Лука Војно-Јасењски: „У животу дух и душа човекова су спојени у јединствену суштину која се може просто назвати душом… дакле, душа се може схватити као укупност органских и чулних доживљаја, трагова успомена, мисли осећања и вољних чинова…“

Дакле, из овога можемо да закључимо да је појам људске душе веома дубок и сложен и не може се свести на неку супстанцу, одвојену и независну од тела. Како је писао св. Атанасије Велики: „Она живи у свим деловима тела и свугде у њему испољава своју делатност. Појам душе укључује у себе и далеко шири смисао: душа не само да оживљије тело, него и представља највишу суштину, управља човековим животом и његовом опажајном природом.“

Шта је псиохоанализа? То је, засигурно појава која се односи на искуство међуличносног општења. Један од Фројдових руских следбеника говори чак о „својеврсном тројединству односа терапеутског, етичко-педагошког и просто пријатељског плана у психоанализи. Поставивши поглед на свет, психоанализа је у савременом свету практично потиснула све остале типове погледа на свет, и то не зато што је она научно необорива чињеница. То се догодило зато што фројдизам разоткрива посебан простор мита на свој начин, на нивоу доживљаја и одломака искуства, чак и не објашњава ништа разговетно, просто одговара захтевима малограђана. Експлозијом материјализма и индустрије, јавља се и нови поглед на душевно-духовни живот код научника у 19. веку. Дотадашњи патристички, светоотачки поглед на свет, замењује природно-научни материјализам. Један од најистакнутијих представника , Лудвиг Бихнер је у једној својој књизи из 1855. године пише овако о души: „Осим силе и материје које су међусобно повезане, не постоји ништа друго, што се може урачунати у материју. Душа није ништа друго до физиолошки описива функција мозга“. Овакав поглед на душу је Фројду и његовим следбеницима био повод да ударе сличан печат у психоанализи (иако се изјашњавао као безбожни Јеврејин, у његовом несвесном се осећао утицај Кабале). Међутим, анализом учења Карла Г. Јунга, ако се ослонимо и на хришћанску, православну аскетику –светоотачко учење, можемо допринети продубљивању погледа на најважније проблеме човековог душевног и духовног живота, њиховом осмишљавању у светлости непролазних, вечних вредности постојања. Један од главних циљева Јунгове психологије јесте да урања у људску душу, а уједно и да врати човекову душевну равнотежу и тако поново обнови покидане везе са светом који га окружује.

Но, ово је важно поменути: Карл Јунг је схватао да је човеку потребан смисао живота, да му је потребан духовни рад, али он је порицао могућност потпуног и садржајног духовног живота у Цркви која, како је он сматрао, живи само у символима. Фројд и Јунг (иако се Јунг изузетно интересовао за религију, нарочито за источне религије) нису у Цркви видели потпуно остварење духовно-душевног живота. У томе и јесте основна грешка Фројда, Јунга и других талентованих истраживача, што се њихова достигнућа нису уздизала до духовне равни (коју су они порицали), „заглибљавајући се у слојевима физиолошких и спекулативних експеримената, издвојених путем, макар и генијалног, посматрања низа законитости које се стварно збивају.“ Међутим увек, или скоро увек, у чисти експеримент су се уплитали мудровање, гордост и бујна машта. Дух је увек остао, а и даље остаје ван домашаја истинског разумевања нехришћанских истраживача који се баве науком о човеку. Али овде треба нагласити, да постоје изузетни, талентовани научници, психолози и психоаналитичари који су у религији ( конретно хришћанству ) видели испуњење смисла живота, а уједно и начин превазилажења психо-соматских проблема. На првом месту то је Виктор Франкл, који је из јудејства прешао у хришћанство. Поред њега ту је и истакнути немачки психолог и психијатар Ернест Кречмер, чије мишљење нам се чини потпуно утемељеним, који се као научник, уверио да је православно учење напотпуније и од свих постојећих учења, најдубље одражава психичке процесе људске душе. Вероватно, да је са тим уверењем повезан и његов прелазак у Православље.

„Кварење душе и празнина,
Што глође ум и срце тишти,
ко ће их излечити, ко заштитити?
Ти, ризо чиста Христова!“

(Ф.И. Тјучев)

Душа подвижника са запаљеном свећом благодатне божанске љубави као да просветљује таму душе која пати, поново ствара у њој првоздану светлост (макар и на кратко време, што зависи од даљег духовног усавршавања), омогућава да у неким тренуцима прогледа кроз дебелу копрену неразумевања и прљавштине, да осети шта је истинско добро, а шта зло. Због тога су тако непоновљиво дубоки по свом дејству сусрети са подвижницима светости и тако је велики значај тих контаката. Старац Порфирије је једна од најсветлијих личности нашег времена. Душе свих оних који су му прилазили испуњавао је надом и духовно их је обнављао. Поред осталих благодатних дарова, старац Порфирије је у великој мери поседовао дар прозорљивости и дар прорицања. Био је у стању да гледа у душу сваког човека; да види шта га заокупља, са каквим се проблемима суочава, а посебно да види из ког разлога сваки човек долази да га посети и прими савет. Видео је такође и догађаје који ће се збити у будућности, или који су се збили у прошлости. Оно што је Старац волео да каже, кад га је неко упитао како он то све зна и види је: „Нама православнима благодат Божија открива све тајне.“ Кад наша Црква каже да је неко духован, она нема на уму интелектуалца, односно човека који поседује многа знања и академске титуле. У језику Православља, духован је онај ко у свом срцу има искуство присуства Светога Духа. Старац Порфирије је био прозорљив управо зато што је у себи носио благодатни дар Светога Духа. Старац је говорио: „Испунимо се Духом Светим! У томе је суштина духовног живота. То је уметност, уметност над уметностима. Раширимо руке, бацимо се у загрљај Христов! Кад дође Христос, све смо задобили. Христос ће преобразити све у нама. Унеће у нас мир, радост, смирење, љубав, молитву, способност за узлет у духовне висине. Благодат Христова ће нас обновити. Ако се Њему обратимо са духовном жудњом, са чежњом, са преданошћу, са љубављу, Он ће нам дати све!“ Тако говори само неко ко у својој освећеној души носи Духа Светог, тако говори благодатни учитељ духовног живота, прави мистагог! Но, свети Старац се никада није хвалио даровима које му је Бог дао. Увек је говорио: „Ја немам ништа; једино Христос има све!“

Када Старац говори о души, као и сви трезвеноумни оци, душу схвата као простор. То и јесте, како каже Јоанис Корнаракис, од фундаменталног значаја, будући да је сав напор духовника усмерен ка духовном очишћењу. Знајући да у душу, као у дом улазе разне помисли, демонске и људске (а потребно је да душу испунимо ангелским и божанским помислима). Старац је говорио:

Видимо да Старац, иако без дипломе психолога, потпуно правилно (са гледишта психоаналитичара и психотерапеута) сагледава проблеме душевног здравља. Знамо да се неуроза може искористити и за постицај да човек крене да правилно расуђује. Старац каже:

Страсти и слабости овде можемо дефинисати као нагоне. Такође и нагоне можемо да каналишемо и да усмеримо у позитивном правцу (како Старац каже, да их преображавамо у стваралачке силе), будући да је човек енергетско биће. „Бог је у душу човекову усадио неку силу (Јунг би то дефинисао као Либидо, психичком силом, која се темељи у најдубљим слојевима несвесног, повезаном непоредно са природним, материјалним основама живота). Од човека зависи куда је усмерава, да ли у правцу добра или у правцу зла. Ако бисмо добро могли упоредити са расцветалом градином, препуном цвећа, биља и дрвећа, зло са трњем, а силу која је у нама са водом, тада би се могло замислити следеће дешавање: кад воду наводимо на градину или цветну башту, онда се све биљке развијају, оживљују, а истовремено трње се суши и нестаје јер га нико не залива. Наравно, може да се деси и обрнуто.“

Међутим, старац Порфирије није имао неко лепо мишљење о психолозима. Говорио је да они човека схватају површно и да не познају душу човекову, будући да све што чине, раде без Христа. Дакле не знају шта је то дух. За психологе, духовни живот и није битан, јер су многи ниподаштавали религију (Богу хвала, не сви) и према њој се односили са подсмехом (нарочито Фројд, „безбожни Јеврејин“). Чувена реченица Фројда је: „Психоанализа ради тамо где нема Бога.“ Сама психотерапија не претендује на спасење душе. Њен задатак је да помогне човеку да живи у овом свету. Из тог разлога, Старац је на психологију (боље рећи на оне који је представљају) гледао са подозрењем. Његова одбрана религије (Православља) је гласила: „Наша религија је дубоко савршена, премудра, могли бисмо рећи дубоко философска. Оно што је једноставно, то је најдрагоценије. Тако и ви да се у духовном животу подвизавате једноставно, благо, не силом! Душа се освећује и очишћује изучавањем речи Отаца, учењем наизуст Псалама и места из Светог Писма, затим појањем и молитвом Исусовом.“ Тамо где се исцрпљује психолоаналитички однос према души, ту почиње Старчево старање о духу тј. духовном животу.

Свето Писмо каже: „Жива реч Божија… продире све до раздеобе душе и духа“ (Јевр. 4,12). Шта је дух, одговара нам св. Теофан Затворник: „Дух је душа наше душе, позвана изнутра да подстиче, покреће душу, чврсто повезану са телом, да је покреће према свету горњем, небеском, вечном.“ Када дух почиње да узраста и потчињава себи душу, она се сама, по речима преподобног Макарија Великог, „претвара у дух – постаје заједничарка Божанства“. После духовног рођења у човековој души почиње да се одвија процес одумирања „спољашњег“ човека са његовим преображењем у „унутарњег“ човека. Ово је старац Порфирије увек наглашавао. Када душа постане „заједничар Божанства“, онда човек може да ускликне као свети апостол Павле: „Не живим више ја, него Христос у мени“ (Гал. 2,20).

Старац је говорио:

Ево, лека за сва психосоматска обољења! Ево шта каже Старац, како да нажемо Христа:

Познање и очишћење целокупног садржаја срца (тзв. несвесног), исправљање воље, стабилизација и просветљење свести дејством благодати Светога Духа, то је пут којим је ишао Старац и овај пут је другима указивао.

Често је старац Порфирије указивао на такозвану „душевну присилу“, односно на оно стање кад човек врши насиље над собом настојећи да чини разне ствари у које, заправо, не верује и које га не изражавају. То је необично стање, психолошка пометња, која човека доводи до унутрашњег немира и страшне конфузије. Свима који су имали овај проблем старац Порфирије је помагао да га уоче, а затим им је саветовао како да га превазиђу, предајући себе Богу, молитви и животу по вољи Божијој.

Да би дошао до дубина душе Старац је често свјој духовној деци говорио:

„ Кажи ми све што осећаш. Ако те ја о нечему додатно упитам – ти ћеш ми рећи, ако те не будем ништа питао ти настави да говориш како осећаш.“ Управо овде видимо ону заједничу особину (најбитнију) код психоанализе и хришћанске аскетике, да и једна и друга имају посла са личним искуством. Видимо да Старац користи, рекли бисмо, јунговске методе психоанализе, с’ тим што је циљ обнова целе личности и привођења вечном спасењу. Да је његов циљ обнова целе (трихотомне) личности сведоче и речи Старца:

„Духовност је највеће достигнуће људске душе.“ (архиепископ Лука Војно-Јасењецки)

Могли бисмо да закључимо да је свети старац Порфирије, био истински лекар душа и тела, лекар који је поседовао способност да види и одреди стања телесног и душевног здравља, да сагледа психолошке проблеме и душевне болести (које су главни чиниоци какав ће бити духовни живот, тј. да ли га уопште има). Био је у могућности, да код људи испитује помисли, њихову историју и њихов несвесни психички свет. Старац је посредовао на разне начине: говорио је, ћутао, саветовао, допуштао, откривао, а понекад би и дословно претресао човека. Дакле, он је један од правих трезвеноумних Светих Отаца каквих видимо у предању Цркве, који својим животом постају прави носиоци божанске благодати, која устројава све што је човеку потребно за спасење. Својом способношћу да поставља дијагнозе Старац је успевао да расветли истинску подлогу понашања својих духовних чада. Знао је да открије динамику подсвесног психичког света, да је изнесе на светлост, и коначно да сагледа патологију личног и породичног живота (о овоме последњем је било врло мало речи). У свом пастирском деловању, Старац је примењивао методу „идивидуалног односа“ – сваког човека је посматрао као јединствену и непоновљиву личност.

Старац Порфирије је сав био усмерен ка Богу. Својој духовној деци је говорио:

То и јесте била његова мисао до краја: Бог, Који је све. Цеокупно старчево биће било је погружено у присуство Божије. Средиште његовог интересовања био је Бог. Његова једина брига: Бог. Његова једина нада: Бог.

o. Иван Цветковић, свештеник