Тежња ка финансијском бољитку – грех ?

Жеље као што су стицање финансијске независности, бољи живот, већа примања, стабилан и поштен извор прихода, добар посао – саме по себи нису ништа лоше, нити представљају гордост и егоистичност.

Оно што ове жеље може учинити лошим је наша претерана привезаност за њих – тачније, уколико од тих жеља направимо „идола“ коме се у нашем срцу посвећујемо и клањамо.

На психолошком плану се то назива у неким манифестацијама радохолизмом (претерани рад и зависност од њега, енг. workaholism) а у другим – менаџерским синдромом. Међутим, ту секуларна психологија показује своју мањкаваост, јер осим описивања ових појава (њихових симптома и тока),  предлагања превенције  и препорука да се успостави баланс између различитих својих жеља , пословних и приватних тежњи, умереног рада, проналажења мере и баланса како би се избегла ова стања, нема у свом „видокругу“ објашњење зашто се дешавају ови психички поремећаји .

Психологија само, на неки начин, „евидентира“ да оваква психичка настројења утичу негативно на човеково здравље, а почесто нарушавају и односе такве особе са својим ближњима као и на радном месту, умањује радни елан, радну ефективност и свеопште задовољство живљења. Понекад претпоставља да у основи леже нека неадекватна животна уверења која смо усвојили у детињству (нпр. „волеће ме само ако сам марљива“, „морам да будем најбољи да бих био довољно добар“ „учи и ради само да би имала свој динар, да не би зависила од мужа као ја“), или неки психички механизми који су нам у детињству били корисни да бисмо се адаптирали на неке животне околности, али да су касније постали неадаптивни механизми.

 Православно духовно искуство, међутим, поседује одговор зашто настају овакви поремећаји, како да постигнемо тај жељени баланс, и на који начин можемо проценити да ли смо на здравом путу када су наше жеље у питању :

Ако било коју жељу (па и најлепшу – ово посебно наглашавам јер је људима најлакше да објасне себи да желети нешто што је лоше не ваља, међутим нађу се збуњени када су у питању жеље које су саме по себи лепе, племените, корисне и добре) ставимо у нашем срцу испред Бога , као важније од Бога – наћићемо се у проблему , како духовном тако и душевном, а врло често и телесном и међуљудском.

Преиспитајте се шта Вам је најважније , за чим Ваше срце „гори“ – живот у Христу или финансијска независност по сваку цену. Тако ћете знати да ли је то нешто што желите духовно нездраво и ако јесте – како да се са тим изборите како бисте задобили унутрашњи мир и задовољство.

Наш прота Душан (Колунџић), који је добровољно и драговољно пристао да пастирски прегледа моје одговоре на овом сајту, на ово моје писмо додаје и следеће:

„Постоје позитивни примери људи који су се трудили на свом материјалном обезбеђењу, али нису запостави душу (радили су и за своју душу, били су задужбинари). Материјално обезбеђење, па и богатство, хришћанину не смета да угоди Богу, јер га може искористити не само за своје, већ и за добро својих ближњих.

Бог благосиља и вреднује рад, осуђује лењост (прича о талантима у Светом писму – пример човека који је свој таланат у земљу закопао), Бог је човеку задао рад већ у рају, само што му је после греха рад постао тежи (у зноју лица свога).“

„Има наде“