О међусобном утицају душа

Приликом сусрета, разговора, па чак и без речи, наше душе међусобно дејствују на префињеном душевно-духовном нивоу. Опажаји тих контаката представљају неисцрпну палету комбинација и нијанси. Међусобни утицај душа одређује се из очишћености: чистија, духовнија душа позитивно утиче на загађену, а истовремено се и сама оптерећује (као што у спојеним судовима долази до узајамног прожимања честица).
Душа подвижника са запаљеном свећом благодатне божанске љубави као да просветљује таму душе која пати, поново ствара у њој првоздану светлост (бар на кратко време), омогућава да у неким тренуцима прогледа кроз копрену неразумевања и прљавштине, да осети шта је истинско добро, а шта зло. Због тога су тако непоновљиво дубоки по свом дејству сусрети с подвижницима светости и тако је велики значај тих контаката.
Постоји такође схватање према којем људски греси могу својом тежином притискати не само онога који их је починио, него се могу и пребацивати на друга лица. У светоотачком учењу постоји појам „пневматизације“, тј. духопроводљивости, човекове способности да прима Светога Духа у виду нетварне енергије благодати. Подвижници светости не само да су у стању да примају, него и да живе само великим Духом васељенске Љубави и Истине. Међутим, иза тога стоји, или тачније, томе претходи (стицању Светога Духа) сав људски живот са одрицањем од себе, аскетским молитвеним подвизима.

Владимир Невјарович