Господе, дај ми да заборавим!

Када ми поступамо лоше, када говоримо неподопштине, када се тамне мисли роје у нашој глави или нам тама дође у срце, ми, ако постанемо макар мало просветљени, почињемо да осећамо грижу савести. Али грижа савести још није покајање: могуће је себе кривити читав живот за лоше поступке и злу реч, и за мрачна осећања и мисли – и нећете се исправити. Грижа савести заиста може од нашег земаљског живота да направи непрекидни пакао, али нам не открива Царство Небеско; ка тузи мора се додати још нешто друго: оно што је сама срж покајања, наиме обраћање Богу с надом, са уверењем да у Богу има довољно љубави ка нама да може да опрости, и силе да би нас изменио. Покајање је тај преокрет живота, преокрет мисли, промена срца која нас окреће лицем ка Богу у радосној и трепетној нади, у уверењу да, иако не заслужујемо Божију милост, Господ није дошао на земљу да суди, већ да спасе, дошао је на земљу не ка праведнима, већ ка грешницима... Ми смо окружени људима с којима су наши односи понекад тешки. Колико често чекамо да други дође до покајања, да тражи опроштај, да понизи себе пред нама. Можда бисмо ми и опростили ако бисмо осетили да је довољно понижен. Али праштати морамо не ономе ко заслужује опроштај – зар ми од Бога можемо очекивати заслужени опроштај? Зар ми када идемо Богу и кажемо: Господе, спаси! Господе, опрости! Господе, помилуј! можемо да додамо: зато што ја то заслужујем?! Никада! Очекујемо од Бога опроштај због чисте, пожртвоване, крсне Христове љубави. Исто то од нас очекује Господ у односу на сваког нашег ближњег; не зато што морамо опростити ближњем зато што он заслужује опроштај, већ зато што смо ми - Христови, зато што нам је именом Самог Живог Бога и распетог Христа дато да опраштамо.
Али често се чини: ево, када би само било могуће заборавити увреду, тада бих ја опростио, али не могу да заборавим, - Господе, дај ми да заборавим! То није опроштај; заборавити не значи опростити. Опростити значи гледати на човека какав он јесте, у његовом греху, у његовој неиздрживости, какав он јесте терет за нас у животу и рећи: Понећу те као крст, донећу те до Царства Божијег, хтео ти то или не. Био ти добар или зао – узећу те на своја плећа и привести ка Господу и рећи: Господе, целог свог живота носим овог човека, јер ми је било жао – како он не би пропао! Сада му Ти опрости ради мог опроштаја! Како би било лепо кад бисмо могли да понесемо терет једни других, кад бисмо могли једни друге да носимо и да подржавамо; да се не старамо да заборавимо, већ, напротив, да памтимо. Да се сећамо ко има какву слабост, ко има какав грех, у коме је нешто погрешно и да га не искушавамо тиме, да га штитимо да не буде подвргнут саблазни у погледу онога што може да га уништи. Када би ми тако могли да се понашамо једни према другима! Кад бисмо човека онда кад је слаб окружили брижном, нежном љубављу, колико би људи дошло себи, колико би људи постало достојно опроштаја који им је дат на дар...
Ево, то је пут покајања: ући у себе, стати пред Бога, видети себе како смо осуђени, како не заслужујемо ни опроштај, ни милост, и уместо да као Каин побегнемо од лица Бога (Постање 4: 3-16), окренемо се ка Њему и кажемо: Верујем, Господе, у Твоју љубав, верујем у Крст Сина Твог, верујем, помози моме неверју (Мк 9:24). А затим поћи Христовим путем, као што сам рекао: све прихватити од руке Божије, од свега донети плод покајања и плод љубави и пре свега опростити нашем брату, не очекујући његово поправљање, понети га као крст, распети се ако је потребно на њему, да би имали власт, подобно Христу, да кажемо: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк 23:34). И тада Сам Господ, Који нам је рекао: Каквом мером мерите и вама ће се мерити (Лк 6:38), опраштајте, као што ваш Отац Небески опрашта – неће остати дужан: Он ће опростити, исправити, спасити већ на земљи, као свецима даће нам радост небеску.
Нека буде тако, нека у животу сваког од нас почне данас, сада, макар мало овај пут покајања, зато што је то већ почетак Царства Божијег. Амин.

митрополит Антоније Блум

pravoslavie.ru