„Прихвати ме таквог, какав сам!“ Можемо ли то захтевати од других?

Потребу за откривањем и неговањем оног аутентичног у нама, на жалост, све чешће и са невероватном самоувереношћу олако бркамо са вулгарном бестидношћу. Међутим, за прво је неопходан константан труд самосагледавања, а за друго није потребно ништа осим отровног себеобожавања.

Проблем је у томе што его све цензурише и заборавља (=потискује) оно што је болно, а при томе увек жели да се осећа предивно, егзалтирано. Али, од јаке жеље за блаженством уједињене са наивношћу не постижемо испуњење, већ постајемо плен своје пале природе.

Зато да се не бисмо изгубили на том путу изнимно је важно допустити умирање оним вредностима и приступима унутар психе који нам више не могу помоћи. Значајну пажњу овде ваља посветити оним дуговечним поставкама које живот чине пресигурним, презаштитничким и гоне нас да живимо као муве без главе; уместо да ход по стази самопознања ускладимо са својим потребама и могућностима. Ово, опет, никако не значи да се требамо бацати у неку мучну или насилну ситуацију, али неопходно је да одредимо нешто у свом животу за шта смо спремни да се потрудимо и са расуђивањем уђемо у одређене ризике. То је један од могућих путева душевног преображаја и духовног узрастања.

И да не би било забуне – љубав према себи јесте неопходна, међутим то никако не подразумева произвољно угађање сопственим слабостима. Како да се снађемо у том лавиринту? Ако смо хришћани одговор на то питање можемо пронаћи у Јеванђељу, које уједно сматрамо и законом слободе. А по речима светог Марка Подвижника, савршенство тог закона се не проналази у људским врлинама, већ је скривено у Крсту Христовом.

duhovnaterapija.wordpress.com