архим. Андреј (Конанос): Живот без стреса

Ако разумемо шта се крије иза стреса, ако видимо лаж која се крије иза њега, на крају ћемо видети да нема разлога за стрес. Наш живот треба да буде срећан, миран, радостан и треба да живимо много година. Зашто да не? Христос нам је дао живот да бисмо могли да живимо у овом свету, да уживамо у њему, да видимо Његове дарове и да их примамо евхаристијски, тј. са захвалношћу, и да кроз њих пронађемо Њега самог. Када изађем из нечије куће и заборавим нешто тамо, нпр. оловку, наочаре или нешто друго, домаћин ће их касније видети и рећи: Ох, то су наочаре мог пријатеља. Дакле, видевши наочаре, сети ме се, његова мисао иде ка мени. А зашто дајемо поклоне? Да би особа, када види наш поклон, могла да се сети наше љубави према њој, да се сети да смо некада разговарали. Ако се поклон користи, а особа којој смо га дали нас се не сети, онда сврха поклона није испуњена.
То је оно што и Бог чини – смешта нас у овај прелепи свет, који ми на крају претварамо у нешто другачије, смешта нас у њега, да бисмо могли да уживамо у Његовим даровима, да се радујемо Његовим благословима и да живимо мирно као деца у очевом дому, која се не плаше, не буне се, јер кажу: имамо оца! Када имате оца и он је благ и добар отац, не плашите се. То је оно што Бог чини. Зато нас је и оставио да живимо у овом свету. Чуо сам једног веома доброг доктора како говори у једној емисији, који је рекао да су наши гени, тј. наш састав, такви да можемо да живимо још много година, ако водимо правилан живот. Наравно, правилном исхраном, али и зато што смо ментално уравнотежени, са мирним духовним светом, са тихом, мирном душом, онда бисмо живели много година. Али човек стари од брига, проблема, стреса, страха, од несигурности. Све то чини да му коса седи чак и када је веома млад, коса му опада без разлога, само од бриге. Видите да стрес разбољева желудац, појављују се чиреви, једно, друго, треће... Колико болести почиње од менталног проблема! Стога, ако желимо да уживамо у животу, морамо пронаћи претпоставке и тајне за ту дуговечност.
Једна од тих тајни јесте живот без стреса. Без те анксиозности, те ране, која нам стално изједа душу. У једном дому сам видео неколико слика – наших предака, бака и дека. Бака са марамом, дека са брковима, у јакни, гледају право у фотографа са невиним изразом, једноставношћу и невиношћу своје душе. Гледају испред себе, лица прекривена борама, уморни, остарели, од много посла, од много деце, са њива, од умора, од сталног трчања у животу, али сам приметио нешто занимљиво. Да, лица су им била груба од рада, од окопавања њива, од пољопривреде и многих порођаја, али су им очи биле мирне, тихе и зрачиле благошћу. Уморне, али мирне, нису знале шта је лифтинг, маске за лице, нега тела... Прали су се обичним сапуном, и то не стално, али су им тела мирисала на земљу, на неку другу врсту чистоће, на аутентичан и истински живот. Имали су другачију чистоту, другачију лепоту, другачији мир, и то се огледало на њиховим лицима. Мало су спавали, али их је сан задовољавао, спавали су без ноћних мора, нису скакали у сну. Заспали су чим би легли и нису им биле потребне ни пилуле ни посебни уређаји итд. Свакодневни рад, њихова искрена срца, мирна савест и уморно тело чинили су да спавају као птице, мало, али чврсто, неколико сати, али су се истински одморили и њихове душе су се освежиле...
Ти људи су поставили другога за вођу у својим животима. Ти старци су били квасци Цркве, Христа. Без много знања, имали су живу веру, нису знали ништа од онога што ми знамо, што смо чули на предавањима, прочитали у часописима, духовним текстовима итд. Отворили су прозор, погледали своје комшије, осећајући утеху, видећи храброст другога, пунили су се стрпљењем, надом, молитвом, смирењем, љубављу, покајањем и праштањем, свим лепим стварима које смо научили из књига.
Али ми не видимо те ствари око себе, не срећемо људе који немају стрес, који нам могу пренети спокој своје душе. Тај мир као да не постоји, и ми га видимо само приказаног, на иконама, описаног у књигама, али то није довољно да утоли нашу жеђ. Када сте жедни, и они вам донесу лепу слику текуће воде, и ставе је испред вас, а не утоли вашу жеђ. Видите да има воде, можда негде има, неко можда пије, али ја не пијем. Дакле, ви и даље осећате жеђ. То је проблем. Читамо, слушамо, али не осећамо. Не осећамо недостатак стреса, не видимо људе око себе без стреса. Да ли сте знали да је то заразно, тј. преносе се и спокој и стрес. Зар нисте чули неке људе како кажу: Немој то да радиш, јер тиме предајеш свој стрес мени. Дакле, и ја ћу паничити, а шта ћемо ако се обоје уплашимо?
У овом случају говоримо о стресу који нас обузима због нашег егоизма, јер желимо све сами да урадимо и верујемо да смо господари свог живота. Ако осећате да сте господар свог живота, заиста ћете се стресирати. Ако мислите да све пролази кроз ваше руке и да сте одговорни за све, заиста се стресирате. Поготово када су у питању ваша деца. Али неће бити тако ако кажете да вас је Бог довео у овај живот, дао вам децу... Дао им је постојање кроз ваше тело и уз ваше учешће, али Бог не тражи од вас да све урадите за своју децу. Он тражи да урадите шта је до вас, а остало, шта не можете, оставићете Богу и нећете се стресирати због своје немоћи. Вероваћете Богу, поверићете своју децу Богу и смирићете се.
То је прави став према животу. Али када све препустимо себи, и мислимо да смо управитељи дететовог живота, посла, желимо да све прође кроз наш ум, онда дођемо до границе умора, исцрпљености, паралишемо се, остављамо све. Може ли ваша глава све то да сабере и ваш ум да све просуди? Не! Оставите нешто Богу, нека Бог нешто учини. Похитајте ка молитви. Патерик говори како је монахиња која је живела у ћелији била упитана: Колико година седиш овде? Она је рекла: 30 година. А шта радиш овде, седиш? Она је одговорила: Не седим, путујем! Видите ме како седим, али оно што ви видите као седећи, миран, беспослен, равнодушан живот је најдинамичнији живот, јер се молим.

арх. Андреј Конанос