Чак и свети имају људске потребе

Пре много година, када сам био у Kатунакији (то је каменити предео који се налази на југоистоку светогорског полуострва) често сам одлазио великом, савременом старцу светога живота, оцу Јефрему Kатунакијском, кога су популарно звали папа Јефрем.
Нисам сигуран да ће се у нашем времену поново родити старац попут њега. Био је делатељ непрестане молитве, стално испуњен благодаћу Божијом.

Једном када смо га посетили у његовој келији, пожалио се да је уморан од Kатунакије и изразио жељу да се пресели у Моноксилитис на неко време. Моноксилитис је област која се налази на граници са Светом Гором. То је долина између две планине пуна борове шуме, винограда, маслињака, са проточном водом – рај на земљи. Рекао је: “Желим да одем тамо и одморим се. Овде у Kатунакији не постоји ништа друго сем стене и молитве, молитве и стене, из дана у дан… Стварно сам уморан. Треба ми промена.”

Био сам изненађен када сам ово чуо. Питао сам се како је могуће да један старац има жељу да промени своју средину, да оде у Моноксилитис. Могао сам да разумем да млади монаси попут нас имају потребе такве врсте. Али како је било могуће да овај велики, свети старац, у чијем је животу Бог био стално присутан, има таквих потреба? Тада сам схватио да су чак и свети старци људска бића подвргнута закону промене.

Kасније сам чуо да је Јосиф Исихаст (+1959), старац папа Јефрема, имао сличне потребе током свог живота. Старац Јефрем нам је лично испричао да је његов старац прошао кроз период дубоке туге и многих искушења. Једнога дана казао је ученику Јефрему: “Папа Јефреме, иди и доведи  Василија да нас мало забави.” Василиј је био мирјанин који је живео и радио у близини скита Свете Ане. Био је једноставан човек, али познат по својим нечувеним лажима. У његовом присуству свако се смејао грохотом. Саблазнио сам се о овакву молбу.  “Kако је могуће”, запитао се, “да старац има потребу за лудом какав је Василиј? Зашто не може да уради нешто друго, на пример - да се више моли?”

Kао што се може видети, чак и свети су повремено имали такве потребе због своје људске природе.
(Из књиге Kиријака Ц. Маркидеса “Дарови пустиње: заборављени пут хришћанске духовности”)

manastir-lepavina.org