Живот кроз смрт
Крст Христов је био и јесте „за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће Божанска сила и Божанска мудрост“. То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у Крсту. Свети Григорије Палама нам приповеда како је неко упитао иронично једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех. На Крсту је Богочовек Христос разрешио трагедију људске слободе која је проузроковала непослушност првостворених, и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Флп 2,8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичном Богу. На Крсту је победио смрт – смрћу смрт уништи – тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко Крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова. На Крсту је на најузбудљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз Крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и саздао у себи новог човека (в. Еф 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На Крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује свети Јован Златоусти. Својим распећем, „уздизањем пуним смирења“, како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се „кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до ада“. На Крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света. На Крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца космоса, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. Због тога се ђаво „тресе и дрхти не могавши да се одупре оваквој сили“, док ми у Цркви појемо: „Нас ради си распет да ми задобијемо опроштење, прободена су ребра Твоја и одатле потече живот наш. Сунце се помрачи због множине страдања Твога, Теби на висини верни узвикују: Животодавче Христе, слава Спасоносном Крсту и страдању Твоме“. Смрт Господа на Крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење. Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне Крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће му се догодити (Мк 10, 32). Кад Га је Патар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско (Мт 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: Сада се прослави Син Човечији (Јн 13, 31). И у другим деловима јеванђеља Крст се карактерише као слава Христова (в. Јн 12, 23). Слично говори и свети Јован Златоусти: „Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је Крст слава чуј Христа који каже: Оче, прослави ме славом коју сам имао код тебе пре него што је свет настао, подразумевајући овде славу Крста.“
Архимандрит Георгије Капсанис
facebook.com
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
