БЕСЕДА о богонадахнутом срцу и језику

Отригнуће срце моје ријеч добру. Језик
је мој трска књижника хитрописца. (Пс. 44, 1)

Ево надахнућа Духом Божјим! Пророк хоће да говори о Христу Господу, и срце му набујало силом и мудрошћу. Зато он не каже: рећиће или исказаће срце моје реч добру, него отригнуће, као да део свога сопственог срца износи напоље. Као млаз воде из препуног извора. Бујна вода тесни се у тескоби подземној, и кад стигне на отвор извора избија у великим млазевима. Такво је срце пророка, кад хоће да говори о Христу. Таква је сила благодати, стешњене у срцу људском. Ако се не пројави у моћним речима, или ако се не пројави у чудотворним делима, она ће унутра у човеку светлити и чудеса чинити. А кад исходи у речима језик пророков постаје као трска, као перо књижевника хитрописца. Јер се ту не мучи човек да састави мисао, нити се мучи да мисао обуче у одело речи, него благодат сама навире на језик са готовим мислима и речима. Откуда таква сила у човеку? Од Бога Духа Светога. Зашто толика сила? Јер пророк хоће да говори Цару о самоме Цару. Изрећићу ја дјела моја цару. Дело и реч овде се истоветују, као што то чешће бива у Светом Писму. Где Дух говори ту и делује; и где делује ту и говори. Најсилније се говори кроз дела. Пророк узима од Христа Цара и даје Христу Цару. Он говори одушевљењем љубави према Спаситељу света; говори из срца наврелог одушевљењем љубави божанске. Из даљине времена он види ваплоћеног Сина Божјег, и срце му игра од радости. Као намучени путник у ноћи кад сагледа красну зору на истоку!
О Господе Боже Душе Свети, не ускрати и нама благодат Твоју свету и силну, да се можемо очистити од греха и удостојити царства Христовог. Теби слава и хвала вавек. Амин.

(Oхридски Пролог)