Зашто ћутим..?

Зашто ћутим, питају ме. Зашто не објављујем ништа ново на друштвеним мрежама као раније? Зашто избегавам медије?
Све што бих рекао или написао делује ми банално. Некакве психолошке анализе, разматрања и објашњења неуротичних појава код људи или група... Kакав је свет, преплављен злом и лажима, добро је да нисмо сви луди. Некако се бранимо од тога да будемо слуђени и да се осетимо беспомоћнима пред разулареним злом у великој офанзиви на свим фронтовима постојања. Покушавамо да сачувамо своје мале, приватне светове од рафалне паљбе зла, деградације свих вредности, свега часног у шта се могло веровати, свега светог. Бранимо се затварањем очију, ушију, ума...да нас не би преплавило оно што видимо и чујемо. Покушавамо да верујемо нечему што је остало чисто и чврсто, упркос реалности која показује да је лаж ушла у све поре друштва. Верујемо науци? Лекарима? Судијама? Угледним професорима? Политичарима? Странкама? Медијима? Цркви? Себи? 
Да ли раде за неки центар моћи, да ли су потплаћени, да ли су се продали за неку корист,  да ли су и они заведени или уцењени, да ли су уплашени па из страха продају своји честитост? Да ли нешто од овога важи и за мене? 
Хиљаде убијене деце...и нико ништа. Све више деце убица! Деце без оријантира. Погубљене. Не види се крај томе. Осећам се беспомоћним пред тим злом, иако је мој "приватни живот" у који сам се увукао (ако нешто такво уопште постоји осим као одбрамбена илузија) сасвим задовољавајући. Лажем, баш ми је добар тај приватни живот. 
Ето, кад ме пита тај Фејсбук илити Мета, о чему размишљам...о томе има ли снаге у човечанству да се избори са овом офанзивом зла и лажи на свим фронтовима постојања. Нада последња остаје, и надам се још увек. Мада, све више осећам да нам у овој борби без Бога нема помоћи.
Помози Боже.
А ја одох у свој мали свет да помогнем себи и онима које ми је Бог послао, онолико колико је у мојој моћи.

псих. Небојша Јовановић

facebook.com