Шта ми се то ,,на прву лопту” допадне код људи?

Сви смо доживели да смо приликом упознавања са неком особом, у току изласка, на седељци или у било којој другој прилици, с том особом домах ,,кликнули” или нам је у старту била одбојна. Откуд то?

Како можемо из пар реченица у пар минута да оценимо каква је та особа и да ли нам се допада толико да одмах желимо са њом да наставимо неку интеракцију или у истом моменту више не желимо да се нађе у насој близини?

Интуиција игра важну улогу у томе. Просто можемо осетити да ли неко одговара нашим критеријумима и нашим стандардима када је дружење или неки други вид комуникације у питању. Али интуиција није тек урођени осећај. Она је сплет наших стандарда и норми, правила о животу, вредностима, односима с људима итд. па уз помоћ ње можемо да предосетимо да ли је нека особа нама слична или није. Како је могуће такве ствари приметити иако нисмо имали довољно времена да особу ближе упознамо?

Комуникација међу људима се осим на вербалном, остварује и на невербалном нивоу и то у већој мери него на вербалном. Став, поглед, гестикулација, изрази лица, покрети рукама, начин одевања или седења, начин на који игра, интонација и боја гласа, као и прегршт других ,,ситница“, све су то начини невербалне комуникације која шаље поруке на психолошком плану.

Ако нам се у старту не допада нека особа то сигурно има везе са нашим претходним животним искуствима и често из најранијих периода живота. Нпр. особа која има ауторитативан став, држи прекрштене руке на грудима и ,,бледо“ нас гледа већ приликом првог контакта, вероватно нам се ни мало неће допасти, јер подсећа на некога од раније од кад нам је такво понашање и одбојно, рецимо на тату који љутито слуша наша оправдања због чега смо каснили из школе. Од тада ми знамо да тај став заправо значи ,,чекам да завршиш са тим глупавим изговорима, па да ти изекнем васпитну меру“, тј. да он већ има изграђен став о ономе о чему причамо и да то што говоримо неће имати апсолутно никаквог од‌јека.

Не мора све бити тако јасно и очигледно. Постоје и особе које се сасвим прихватљиво, или чак за већи број људи врло лепо понашају, но некоме од нас то ипак делује одбојно. Нпр. нежне, умиљате, изузетно фине особе такође некоме могу бити одбојне. Рецимо зато што је нека особа из наше прошлости била баш таква или слична али је заправо била лицемерна, или је била искрено таква али је константно трпела оне који су се над њом иживљавали ништа не чинећи и не супротстављајући им се, па смо стога утврдили да такво понашање не прихватамо као пожељно. Не прихватамо ни као своје пожељно понашање, ни као туђе. Са друге стране ако нам је такво понашање у породици или ближој околини недостајало, а било нам је потребно у различитим ситуацијама, може нам се баш свидети јер ћемо подсвесно знати да нам та особа може пружити баш оно што немамо.

Дакле свако понашање друге особе ми оцењујемо спрам својих ранијих искустава и запажања, као и одлука о томе да ли нам је и какво нам је понашање прихватљиво, пожељно или одбојно из било ког разлога. То се дешава такође на психолошком нивоу, несвесно је. Заправо је на неки начин туђе понашање и ,,моје“, и у оној меру у којој је оно моје и на начин на који ми припада оно ми је одбојно или привлачно.

Поента је заправо следеће, сваки пут када нам се неко ,,на прву лопту“ допадне или не допадне треба знати да та особа има нешто што нам на овај или онај начин припада. То је заправо својеврсни ,,излог“ у ком можемо видети нешто што нас евентуално може заинтересовати да уђемо у ,,продавницу“. Било да у њој препознајемо љутитог оца, добру али јадну комшиницу или несто треће, та особа вероватно има и прегршт других особина које можемо открити уколико јој дамо прилику. Јер често се и у продавницама са прљавим стаклом излога и неинтересантним стварима у њему могу наћи изузетно вредне ствари за нас. Допадање или не допадање на ,,прву лопту“ јесте селекција која штеди време у проналажењу нових пријатеља, пословног партнера и девојке или дечка, али је повшна јер може бити и изгубљена прилика да се упозна особа која нам по многим другим важнијим критеријумима заправо одговара.

Иван Стојковић