Човек одвојен од Бога

Одвојен од Бога, човек себе посматра као самосврху. То се дешава већ због тога што одвајање од Бога (који је пуноћа) сурвава човека у његову сопствену празнину, у бездан, и испуњава га неодређеном и ненаситом жеђи. Ова га жеђ гони да целог живота лута за лажним вредностима које везују његово срце и сву његову пажњу.

Човек доспева у празнина ума, јер је једино Постојећег заборавио. Стога се у њему порађа радозналост, тежња за многим знањем, обавештењима и испитивањима.

Неиспуњена воља, која је изгубила поседовање Јединога, распаљује бројне пожуде, похлепу, нагон за богатством и моћи.

Опустошено срце, које је изгубило сладост Свејединог, порађа сладострашће, жеђ за разноврсним уживањима и стварима.

Уместо да се брине о своме спасењу, човек живи у зачараном кругу многих брига и ништавних уживања. Кроз многознање, похлепу и сладострашће ђаво нас уплиће у бескрајне планове и њихова извођења. Он има само једну бригу - да скрене срце, вољу и ум од Бога, и да их страсно и примамљиво веже за било шта друго. Не само ниске страсти него, такође, и уметност, наука и техника, позив и друштвеност могу да постану идоли који нас држе у својој власти и не дозвољавају нам да дођемо к себи.

Неопходно је да познајемо људску природу и њена стална искушења како бисмо им се супротстављали. Та се искушења управљају према три водеће силе људске душе, тј. тичу се словесне, раздражајне и желатељне човекове природе.

Заблуделост ума су маштања која нас, пре свега, у време молитве расејавају и спутавају. Њих прозрева будна пажња.

Искушења желатељне наше природе леже у нашим страстима које одвајају срце од молитве и одвлаче га за собом. Њима насупрот делује будност.

Искушења раздражајне (вољне) природе долазе из похота, саможивости и самовоље. Она се сузбијају смирењем и животом по вољи Божијој.

Ко немарно живи, лако се подаје овим трима врстама искушења која испуњавају наш ум празним бригама и доконим и отровним помислима. Она желатељну природу везују расејаношћу и чулношћу, а вољу подстичу на неукротиво славољубље. Последице тога су хлађење срца и успављивање савести, или пак заблуда и прелест. Све то води ка унутрашњој празнини, меланхолији, и често се завршава очајањем. Сва искушења у човеков ум надиру кроз помисли или тзв. маштања, прерастајући у страсти и тражећи да наше срце вежу за себе.

из књиге "Обитавање безграничног у срцу"