"Нема људи несрећнијих од оних који немају наставника на путу Божијем"

Преподобни Антоније Велики говори :
«Нема људи несрећнијих и ближих погибељи од оних који немају наставника на путу Божијем, јер шта значи оно што је речено: имже њест управленија, падајут, аки листвије? Лист увек прво бива зелен, свеж и леп, затим се постепено суши, пада, и на крају га људи занемарују и газе. Тако и човек којим нико не управља, прво увек има усрдност за пост, за бдење, тиховање, послушање и друга добра дела; затим се ова усрдност мало по мало хлади, и он се, немајући никога ко би га поучавао, подржавао и распламсавао у њему ову усрдност, попут листа, неосетно суши, пада и на крају постаје заробљеник и роб непријатеља и они с њим раде шта желе.»
Каква прецизна слика наше невоље! Како оци просто и јасно сликају саму болест и њене узроке! То ми стално «философирамо», тражимо дубока «психолошка»објашњења, називајући просте ствари гомилом компликованих, несхватљивих речи, грубе страсти «тананим духовним процесима» и нипошто не желимо да их препознамо,да их назовемо њиховим правим именима. Колико се изузетно тешких духовних траума и недуга у нама дешава због нарушавања основних закона монашког и хришћанског живота, а уопште не због неких «тајанствених» и «непроучених» процеса! И кад ми, малаксавајући због огромне тежине својих падова, спотицања, неуспеха у духовном животу на крају долазимо код духовника по савет, често очекујемо нешто компликовано и заплетено, «психолошки» рецепт за лечење своје болести. Али ако нам се понуди просто, елементарно «азбучно» правило које смо толико много пута чули и прочитали, љутито фркћемо и одлазимо увређени: ово, велимо, знам и сам – попут Немана Сиријца, који је презрео воде Јордана као нешто превише обично.Да, тачно: знамо ове «просте ствари», али немамо баш неку жељу да уронимо у ову хладну воду, не желимо да се отрезнимо од пијанства слатке милине страсти, и зато се претварамо, стално тражимо нешто «префињеније», нешто «више психолошко», у ствари, тражимо варљиво средство које ће успавати савест, али неће отерати греховну насладу, неће забранити пријатност на коју смо се навикли, за ко ју се везала наша душа.Данас читамо тако много најразличитијих књига, похлепно се бацајући од једне ка другој, управо због тога што немамо намеру да испунимо било шта од прочитаног, иако стално тражимо ново и ново као да се надамо да ћемо једном наћи, прочитати, применити на себе нешто јако танано и духовно, изабрати за своју душу некакав кључ посебне конфигурације, и тек тада ће нешто шкљоцнути у бушотини срца, душа ће се отворити и потећи ће у нама «духовни живот». Али колико најважнијих, најнужнијих, заиста лековитих средстава остављамо без пажње и само се све више и више разбољевамо!

АРХИМАНДРИТ ЛАЗАР АБАШИДЗЕ