„Христе, волим Те.“

Jедном је једна млада девојка дошла код старца Порфирија, у великој муци, јер је патила од тешке депресије и анксиозности. Рекла му је да је покушала све – лекове, терапије, разговоре – али ништа није помагало. Осећала је као да не постоји излаз.

Старац ју је пажљиво саслушао, ћутао кратко, а онда јој рекао:
Знаш шта ћеш да радиш? Свако јутро када устанеш, нека прва реч коју кажеш буде: „Христе, волим Те.“ Па чак и ако то не осећаш – говори.

Девојка га је збуњено гледала. Али је, послушавши, почела то да ради. После извесног времена, вратила се старцу и рекла:
Оче, нешто се променило. Још увек имам борбе, али више немам ту таму у себи. Као да се неко Светло уселило у мене.

Он се само благо насмешио и рекао:
Јер када зовемо Христа, чак и без осећања – Он долази. Не треба да Га осетимо одмах, али Он је увек ту. Љубав према Христу исцељује све.

Ово је била суштина његовог учења – не борба против мрака, већ окретање ка Светлости. Зато су га многи звали старац љубави. Он није осуђивао, није грдио – само је волео и молио се, и та љубав је мењала животе.