Осећање беспомоћности

Осећање беспомоћности је вероватно једно од најнепријатнијих и најнежељенијих осећања. Ми најчешће нисмо тако беспомоћни, бар не објективно, већ је осећање продукт нашег личног става и уверења о себи, свету и другима. Нпр. да смо такви какви смо, да се ништа не може учинити и слично. Та уверења су врло токсична за наше осећање самопоштовања, самовредновања, самопоуздања.

Зато је важно показивати отпор, онда када нам се нешто не допада, када нешто не желимо, јер је то управо супротно осећању беспомоћности.
То не значи да је неопходно да показујемо отпор увек и у свакој сиутацији и да тиме одлазимо у другу крајност, али за оне који имају проблем са осећајем беспомоћносит више је него корисно да свој отпор показују редовно. У почетку можда особама и на местима на којима се осећају довољно сигурно да то ураде.

У неким ситуацијама отпор можда и неће дати резлтате какве желимо. Врло често од људи чујем нешто типа ,,па шта да се жалим кад то ништа неће променити", ,,што да му кажем кад знам да неће да саслуша" и слично. Тада не показивање може звучати сасвим рационално, али дугорочно ућуткивање себе, оваквим или сличним рационализацијама неминовно води беспомоћности. Зато је понекад сам протест, без обзира на учинак, већ сам по себи користан и даје добре резултате.

 Аутор: Филип Стојковић