Лаган живот квари душу

Бог је Љубав.
И, чини се, ако бисмо живели по таквим стереотипима љубави, онда би сунце требало стално да нас обасјава, благи поветарац треба да дува, птице треба да певају, а наши односи са онима око нас треба да буду глатки и мирни.

Али – опростите ми – то је ствар психијатрије.
Само погледајте колико често нам Господ шаље искушења. Понекад су екстремна – у облику рата или катаклизме. Зар нема божанске љубави у рату, или божанске промисли у катаклизмама?
Бог је свуда.
Можда Он шаље таква искушења онима ван Цркве како би се потресли и, кроз то искуство, почели да размишљају о Њему.

Јасно је зашто грешници пате: њихово понашање је погрешно. Али зашто праведници пате? Зашто им Бог пун љубави доноси невоље? Зато што у томе постоји дубоко духовно значење.

Као што каже апостол: „Невоље учвршћују човека“ (Рим. 5:3–4). Човек који не познаје невоље је лакомислен човек. Монах који не познаје невоље је сиромашна душа; он постаје безуман.
Тако Бог делује.

Одломак из књиге *Наша велика нада* оца Сергија Баранова