Само се Христом мојим хвалим

(Гал. 6, 11-18)
„А ја, Боже сачувај, да се чим другијем хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету.“
Крст дијели овај свијет, браћо и сестре; Крст Христов је онај мач, о којем Он говори кад вели, да није дошао да донесе мир него мач. (Мт. 10, 34) Овим мачем одсјечени су и одбачени од Господа они који Господа одбацују
Крст Христов стоји на раздеобини свјетова: свијета овог, у пороцима заваљеног и огрјезлог, и свијета оног, којем смо јасним исповједањем вјере Христове и крстоносним трпљењем, усмјерени
Крстом Христовим ми се означавамо и осјењујемо – хришћани смо; Крстом Христовим ми се опредјељујемо: с Христом или са непријатељма Крста Христовога. (Фил. 3, 18) Чујете апостола Павла да вели, да су њему све друге ствари трице (Фил. 3, 8) и, Боже сачувај, да би се он ичим другим хвалио до Крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се њему свијет разапе и он свијету. (Гал. 6, 14
И ми смо позвани, ми смо дужни да Крстом Христовим и страдалном за нас жртвом Господа нашега све мјеримо: сваки свој корак и поступак; и да се и ми разапнемо свијету и Крстом Христовим одвојимо себе од свијета.
Стојимо пред Господом нашим, пониженим и на крсту прикованим. Иза, с наличја Крста Христовог је огромна руља, легиони мрзитеља Христових; оних који га не познају, не прихватају. Заиста је Он за њих „камен спотицања и стијена саблазни“. (1. Петр. 2, 6) Глуви су они и окамењени и ледено је срце њихово да би осјетили да ће понижени и измучени Господ, у слави, васкрснути и да ће, у још већој и неизрецивој слави, доћи да сведе коначне рачуне са творевином својом и да поравна мјере са човјеком, који Га на крст разапе
Да, заиста је Господ наш камен спотицања и стијена саблазни. Говорио је о томе пророк Божији и лијепо је казао да ће тај Камен одбацити зидари; (Пс. 118, 22) али је јачим гласом узвикнуо да ће, управо тај Камен, од зидара одбачени, постати глава од угла. (Пс. 118, 22) „То би од Господа и дивно је у очима нашим“. (Мт. 21, 42) Ми, насупрот свијету, прихватамо тај Камен, Господа нашег, да нам Он буде граничник али и свјетионик на мукотрпном брођењу ка њему
Зидари свијета без Бога, зидари свијета обездушеног и хладног, њиховим, себичним, интересима поробљеног, одбацују тај Камен да би своје, окамењене, умове мјесто Божијег ума и наума за господара свијета поставили. „Иди од нас, Галилејче, ми кулу зидамо (1. Мојс. 11, 4) да Небеса досегнемо и Тебе са престола свргнемо. Па се ускопитили зидари „глобалног“свијета да умјесто Закона Божијег свој демонски закон васпоставе. Па све што је Бог рекао да се чини, они не чине и друге на непочин подстрекавају; а све што је Господ Бог Створитељ наложио да се ради, они раде супротно и друге насупрот Богу окрећу. Господ створи човјека, мушко и женско, а они мукарце са мушкарцима, жене са женама, спарују да гадне ствари (3. Мојс. 18, 22) пред Господом чине. Наложи Господ Бог људима рађање и множење (1. Мојс. 1, 28) а зидари свијета без Бога све могуће чине и отровна средства изналазе за убијање рођених и нерођених
Ово је вријеме смрти, цивилизација убијања. Одемоњен ум човјеков изналази разна средства и начине да живот утире и смрт распростире. Наочиглед свију нас, „ћутеће већине“, мањина легионима демона опсједнута, буче и котрља своју причу смрти; убија нерођено и незаштићено; глађу и жеђу усмрћује рођено а онемоћало.
Предалеко смо стигли у свом беспућу и није нам још много пута до провалије преостало. Својом непрекидном виком и халабуком, зидари свијета без Бога умртвили су наше свијести и савјести и гурнули нам ђавоље рогове, умјесто свијећа, па неосвјетљени свјетлошћу свијећа Божијих лутамо и тумарамо и ђаволу душе предајемо. Ошамућени и немоћни зуримо, гледамо тупо како једно немоћно људско биће*, које ни крик, ни вапај, не може да испусти, убијају. Јесу ли јој они дух животни удахнули те је стегнуше па издахну; јесу ли му они клицу живота усадили па ту клицу, тако немилосрно, ишчупаше? Зидари који Камен, Господа, одбацише овим својим злочином, и безбројним другим, поручују Господу Сведржитељу да се они господарима живота и смрти васпостављају. Они себе боговима граде
Стојимо данас, и сваким треном свога живота, пред пониженим и распетим Господом. Клањаћемо Му се и свето Вакрсење његово славити. То стајање пред њим обавезује нас да Господом мислимо, вољом његовом и законом његовим своје кораке мјеримо. Јер ми ум Христов (треба да) (додатак мој.) имамо. (1. Кор. 2, 16) Ако стојимо пред Господом, ако се Крстом његовим означавамо и осјењујемо, онда треба да Крстом његовим свијет раздјељујемо и Крстом Христовим све мјеримо. При томе, имајмо на уму да је Крст Христов „лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо“. (1. Кор. 1, 18
„Не саображавајте се овоме вијеку“ – позива нас свети апостол Петар – не саображавајте се вијеку овоме него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија.“ (Рим. 11, 2) Запамтите: „лудост је Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи“. (1. Кор. 1, 25
Ево шта нам апостол Павле вели: „Одбацивши, дакле, сваку злобу и сваку пријевару лицемјерје и завист и сва оговарања, жарко желите разумнога и правога млијека, као новорођена дјеца, да о њему узрастете на спасење, ако већ окусисте да је благ Господ
Приступајући њему, Камену живу, од људи одбаченом, али од Бога изабраном и драгоцјеном, и ви сами, као живо камење, зидајте се у дом духовни, свештенство свето, да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христа“. (1. петр. 2, 1 – 5
И попут Апостолове, ни „ријеч моја и проповјед моја не би у увјерљивим ријечима мудрости, него у показивању Духа силе, да вјера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој. А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога вијека, ни кнезова овога вијека који су пролазни; него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог прије вијекова за славу нашу, коју ни један од кнезова овога вијека није познао; јер да су познали не би Господа славе распели“. (1. Кор. 2, 4-8)

vasilijeprotatomic.com