Богословље доброте

У православљу доброта није само етика или правила лепог понашања – она је пут ка Обожавању. Свети оци уче да је ад резултат одбачене Божје љубави, а „милујуће срце“ је оно које саосећа са свим тварима, па и са демонима.
Доброта као својство Божје љубави
Доброта није самостална категорија у хришћанству, већ својство Бога и израз Његове љубави. Главни духовни задатак човека је да буде добар не само према пријатељима и онима који му чине добро, већ и према онима који чине зло. Како је писао преподобни Исидор Пелусиот: „Добро чинити пријатељима – лако, потребнима – боље, али најбоље – непријатељима.“
Доброта је, дакле, средство обожавања. Кроз доброделаније у човеку делује Божја љубав, што води духовном преображају. У исихазму се истиче очишћење срца као центра личности, а милосрђе и саосећање су кључеви који отварају срце за благодат и уклањају страсти егоизма и гордости.
„Срце милујуће“: саосећање са целом твари
Свети људи простирају саосећање не само на људе, већ и на животиње, птице, па чак и на демоне. Каже преподобни Исаак Сирин: „Шта је милујуће срце? – То је узбуђење срца за сву твар, за људе, за животиње, за демоне и за сваку твар.“
То није само емотивна жалост, већ онтолошко јединство са творевином – врхунски израз мистичке љубави. Доброта свих светих, као доброта Божјег Оца, не прави разлику између „достојних“ и „недостојних“.
Смирење као темељ доброте
Преподобни Макарије Велики учи да је истинска доброта могућа само кроз Божју благодат, а она се стиче постом, молитвом, подвигом и телесним трудом. Смирење је основа доброте – човек не сме никога понижавати, осуђивати или презирати.
Ад као мука одбачене љубави
Свети оци објашњавају да је ад резултат одбачене љубави, а не Божје освете. Доброта Бога је свеобухватна: они који не прихватају светлост и милост Божју сами трпе последице свог одбијања. Свети људи уче нас да молитвом, сузама и доброделом видимо у сваком бићу објекат Божје љубави и да се трудимо да је оличавамо у свом срцу.
Тако доброта постаје не само духовна дисциплина, већ и начин живота који просветљује душу и приближава човека Богу.

СПЖ