Хришћанство није забава

Хришћанство није забава.
То је питање живота и смрти.

Не може се третирати олако, као да је само нека врста традиције. Понекад имам ову слику: гранате експлодирају у минском пољу, а људи долазе тамо и рашире прелеп ланени столњак. Нешто лети, они то отресу и настављају...

Наш осећај анксиозности је пригушен.

Сећање на смрт је осећај времена из тренутка у тренутак. И како пролази, односи и добро и лоше. Ако особа треба да буде свесна овог осећаја времена, мислим да се мора некако мобилисати.

Рађамо дете и од првих минута почињемо да слушамо како дише. И ова нестабилност нас чини забринутим у свим аспектима земаљског живота. Требало би да будемо истински забринути; немамо разлога за умирење.

Стога мислим да треба да бацимо камен у мочвару умереног живота хришћана. Подсетити их, можда чак и кроз историјске догађаје, или једноставно кроз догађаје у кући поред, да би сутра исто могло да се деси и мени.

Потребно је да се усредсредимо на стабилан, дуг и умерен духовни живот. Било би добро имати духовног оца на кога бисмо се могли ослонити, истомишљенике на које бисмо једноставно могли да се осврнемо: „Они то раде, па зашто бих ја заостајао за њима?“

И немојте радити ништа необично. Када ствари радите постепено, овај духовни живот долази природно, из навике. И не мислите да сте постигли нешто велико. Али једнократни подвизи нас чине поносним. Стабилан живот можда није леп, али даје добре резултате.

протојереј Сергије Баранов