Највећи јунаци света нису увек они који су уписани у историју.
То су они који, док их живот рањава, настављају да воле.
Мајка која остаје будна целу ноћ поред свог болесног детета.
Отац који, упркос исцрпљености, дође кући и нађе мало снаге за још један загрљај.
Старији човек који се тихо моли за своју децу и унуке.
Човек који устаје ујутру нерасположен, а не напушта своју дужност.
Супружник који изабере да опрости уместо да се освети.
Жена која, док носи своје ране, никад не престаје да шири нежност.
Ово неће бити на насловним странама.
Они неће добити награде.
Можда нико никад неће чути њихова имена.
А ипак, они и даље држе овај свет усправним.
Јер светлост не побеђује таму буком.
Врло често се осваја једноставним чином љубави који нико није приметио.
Христос није променио свет силом моћи.
Променио га је понизношћу, стрпљењем, праштањем и љубављу
Можда право јунаштво није урадити нешто што ће сви памтити.
Можда је потребно да верујеш, волиш, ствараш и надаш се сваког дана у свету који те често позива на очај.
Јер свака особа која одбије да тама постане језик њеног срца, постаје, не схватајући, мало Васкрсење у историји овога света.
о. Хараламбос Пападопулос