Право покајање је чедо светлог поуздања

Скрушеност срца води одлучној измени: савлађивању зле воље, самоодрицању, избегавању зла и показивању ватрене ревности у чињењу добра. Свуда је потребан напор воље. Имао си навику у злу, а сад се од ње одвраћаш; некад си вређао Господа, а сад се постављаш у ватру Суда. Покајник доживљава болове породиље и у свом срцу се дотиче паклених мука. Бог нам је дао многоболни дух покајања да продре између наше душе и духа, између ума и удова, да разори старог огреховљеног човека и да постави темељ за новог (Јев.4,12).

У ономе ко је испуњен покајањем влада час страх и бол, час лака нада и утеха. Страх од напуштености смењује се са осећањем поверења у милост Божију, и покајник се доводи у стање умирућег који, ипак, са поверењем чека нови живот. То стање је свеболно, али истовремено и лековито. Оно је, међутим, неизбежно. Без ове тескобе покајања не долази се до унутрашњег очишћења. Греху се одлучно можемо одупрети само ако га омрзимо. Он се, пак, мрзи само онда кад се његова силна несрећа искуси свом снагом у најболнијем самопознању.

Под утицајем благодати на срце, грешник се буди из грехопада, сазнаје своју поквареност, осећа опасност свога стања, испуњава се страхом и почиње да се брине о свом спасењу. При томе милост Божија допушта да он доживи сво ништавило и нискост онога чему се био подао. Истовремено, његово срце долази у додир са једним Божанским поретком. Покајање је истовремено и договор са Богом о промени живота. Оно производи смирење, подстиче самоосуду и сведочи о бризи за унутарњи живот, који постаје слободан од сваке друге бриге. Покајање чисти савест кроз добре поступке, који почињу да се супротстављају свему лошем што се раније чинило. Покајничко расположење добровољно подноси сав бол. Оно себе сматра заслужним свих унутрашњих и спољашњих страдања, па још и нечег горег. Оно, такође, даје подстрек да се тело ограничава.

Свепокајно расположење испуњава грешника дубоким смирењем пред Богом и покреће га да свакодневно пред Њим исповеда све грехе. Покајник себе оплакује и не налази времена да гледа на друге или да их осуђује. Свакако, право покајање јесте чедо светлог поуздања у несравњиво милосрђе Божије, које далеко превазилази све наше преступе. Њему је страна свака малодушност.

Покајање је нешто сасвим различито од мрачног осећања кривице које ђаво у нама буди како би нас стровалио у очајање. Пре чињења греха, кушач буди нашу пожуду и грех приказује безазленим, а Бога снисходљивим. Кад, пак, паднемо у грех, он открива сву његову провалију, испуњавајући нас страхом од Бога као немилосрдног судије света, претећи вечним проклетством, завијајући нас у очајање и гонећи на самоубиство (авва Доротеј). Упореди стање Јуде Искариотског.

Дух покајања човеку који се налази у понору греха пружа своју моћну руку и извлачи га. Ради покајања Бог поклања опроштај грехова и приступ себи. Срдачно кајање производи у срцу блажена осећања. Човек који доспе у ово стање ступа у заједницу са Богом и Његовим Духом.

Њега прати осећање присуства Божијег и живо сећање на смрт и Страшни суд. Њима узраста најунутарњије срдачно покајање, док се душа испуњава ганућем. Душу постепено прожима један нов осећај - танани духовни страх Божији. Тај страх је дар Духа Светога. Под његовим предивним дејством топе се све страсти.

У срдачном покајању се молимо несебично, искрено и просто, са надом у Бога, са пуном преданошћу Његовој вољи, са поуздањем у њену мудрост, доброту и свемоћ. При том не треба да се ослањамо ни на каква помоћна техничка средства, нити на количину молитава, како не бисмо пали у заблуду и ослонили се на себе саме или на нешто спољашње, и тако, у својој гордости, изгубили поуздање у Бога. Немојмо тражити ни задовољство ни виђење: ми смо грешници, недостојни духовних сладости и виђења. Уз то, ми смо још неспособни да их прихватимо.

Наше је само да у пажљивој молитви управимо наш ум на себе да бисмо открили своје слабости. Тада као слепи, хроми и неми, губави и у духу поседнути, ступамо пред нашег Господа и са сиромаштвом духа дозивамо: Господе Исусе Христе, помилуј ме (свети Игњатије Брјанчанинов). 

"Обитавање безграничног у срцу"