Бог се открива када сте сами, тамо, на ивици ваше глади за Њим

Научимо да заиста живимо у Цркви. Уз звук звона, са тамјаном и свећама, са клечењима и бдењима, са постом и гозбама, са радосном тугом и покајањем, са духовним песмама и тихим молитвама. У Цркви су блудници и девственици, пијанице и апстиненти, причљиви и ћутљиви, прождрљиви и посни, похлепни и милостиви, породични, монаси, богати, сиромашни, образовани, неуки, славни и незнани; са страстима и врлинама, са слабостима и снагама, са успонима и падовима. Међутим, сви смо несавршени и сви тражимо милост.
У Цркви смо јер чезнемо за превазилажењем помирења са грехом. Нисмо овде јер смо то превазишли. Овде смо јер смо болесни, нисмо здрави, парализовани смо, нисмо неповређени.
У Цркви живимо, тражећи Истину, Христа. Не живимо да бисмо дошли до неког краја, јер ово познанство које тражимо никада не престаје. У стварности нема циља, постоји само правац, пут ка Христу. Стрела нашег живота мора да полети ка Њему — Неухватљивом, Бесконачном, Неприступачном, Неизрецивом, Несхватљивом.
Христос је више пут него крај, више успон него врх. Колико год да читаш, колико год ствари да ти кажем, сам ћеш наћи Бога. Јер Бог се открива када сте сами, тамо, на ивици ваше личне глади за Њим.
***
Правилно одлагање бола почиње када људске наде, људске штаке престану да постоје. Када се човек препусти Божијем промислу, тада бол постаје "отвор" за Бога.
„Боли ме, пропао сам, Господе, помилуј ме!“ Ова ваша молитва је најистинскији чин вашег живота. И Бог долази. Долази када нас пронађе "мртве" за сигурност нашег ја.
Што се осећамо јачи због својих освајања, успеха, лепоте, здравља, имања, пријатељстава, знања, постајемо слабији. Зато бол постаје велики учитељ када му приступимо са смерношћу.
Људима, који никада у животу нису искусили бол, биће тешко да саосећају са другима. Стога, они који имају „савршен“ живот, ретко се обраћају Богу, тешко се понизују, тешко постају ближњи другима.
Што више бола човек доживљава, то је већа нада да ће живети аутентично и богоугодно, све док се не затвори у свој его, у своју злоћу, у своје душевне муке, него се обраћа Богу говорећи: „Моје живот је потпуни промашај, Боже мој, ради са мном шта хоћеш!".
***
Ми поштујемо светитеље због ствари које знамо о њиховом животу. Али ако мало размислимо, видећемо да светитеље углавном поштујемо због ствари које не знамо и никада нећемо сазнати о њима - њихове неуспехе, падове, битке, покајања, крст који су сакрили у срцу. Светитељи су се борили за Бога, а не за своју врлину.
Нажалост, задовољни смо стварима које знамо о њима. Задовољни смо њиховим мудрим речима, њиховим чудима, њиховом светошћу, које су стекли пролазећи пакао који су годинама трпељиво подносили, уздајући се само у Бога.
Светитељи су нам пример, не зато што су умели да победе грех, већ зато што су грешили и нису очајавали. Светитељи су нам пример не зато што су живели морално, него зато што су живели са покајањем и смирењем.
Много пута мислимо да је светац онај који је савршен у свему; онај који никада није згрешио, који није учинио ништа лоше, који никога није ожалостио, који никада није изневерио, који није показао неверство, никада није клонуо духом. Међутим, ово није тачно. Свет је онај ко је своје несавршенство, грех и неверје претворио у смирење и покајање.
Читајући житија светих, немојте се задовољити оним што читате; пробајте да чујете и оно што није написано. Јер оно што су светитељи доживљавали и чинили у тајности, непознато је, ненаписано, то је оно што их је на крају учинило чудотворцима, преподобнима, мученицима, свецима.
Зато немојте бити задовољни оним што видите и мислите о другима. Јер не знате тајне њиховог срца. Не знате за њихове битке, њихово покајање или њихово лицемерје (на другој страни).
Спољашност вара. Много пута је небо скривено у пакленим телима и унакаженим животима; морални и „хришћански“ животи су често скривени иза душа које доживљавају пакао.

арх Павлос Пападопулос

bogonosci-bg