Шта нас Свети Јован Златоусти учи о избору пријатеља?

Ништа није штетније за хришћанина, посебно младог, од лошег друштва. Човек се не обликује само својим мислима, одлукама и поступцима већ и људима са којима проводи време, чије ставове прихвата и чије понашање постепено почиње да сматра нормалним. Зато је питање избора пријатеља много више од питања личних симпатија. Оно је питање карактера, морала и духовног живота.
Свети Јован Златоусти, један од највећих отаца Цркве и најзначајнијих хришћанских тумача Светог писма, посебно је наглашавао утицај друштва на човекову душу. У његовим беседама пријатељство није представљено као споредан део живота, већ као сила која човека може да уздигне до врлине или да га, готово неприметно, одведе у порок.
Његово упозорење посебно је важно за младе људе, који тек изграђују своје погледе на свет, формирају карактер и траже своје место у друштву. Ипак, оно се односи на свакога, без обзира на године, образовање или животно искуство. Јер нико није потпуно имун на утицај средине у којој живи.

Човек постаје налик људима са којима проводи време

Једна од најважнијих истина хришћанског погледа на човека јесте да се карактер не формира у изолацији. Људи једни на друге утичу речима, навикама, примером и вредностима које свакодневно потврђују својим животом. Често је тај утицај снажнији од непосредних савета, јер човек најлакше усваја оно што непрестано гледа и слуша.
Ако се човек окружи људима који цене истину, поштење, уздржање, одговорност и милосрђе, њихов пример може постати подстицај да и сам развија те особине. У таквом друштву врлина није само идеал о коме се говори већ начин живота који се види на делу.
Насупрот томе, у средини у којој се лаж сматра сналажљивошћу, разврат слободом, себичност снагом, а понижавање других духовитошћу, човек постепено може изгубити осећај за границу између исправног и погрешног. Оно што би га некада узнемиравало временом му постаје прихватљиво. Оно чега би се раније стидео почиње да брани, а понекад и да намеће другима.

Опасности лошег друштва

Управо је у томе опасност лошег друштва: оно не мора одмах да захтева од човека да се одрекне својих уверења. Довољно је да га непрестано излаже поступцима супротним тим уверењима, све док они не изгубе своју тежину.
Свети Јован Златоусти у својој 59. беседи на Јеванђеље по Матеју упозорава да пријатељство може снажно деловати и на добро и на зло. Оно што човек не би учинио под притиском или из страха, понекад ће учинити због блискости, жеље да буде прихваћен или потребе да не разочара друштво коме припада.
Зато избор пријатеља није безначајна одлука. То је, у извесном смислу, избор правца у коме ће се наш живот кретати.
Зашто је лоше друштво посебно опасно за младе?
Младост је раздобље у коме човек снажно осећа потребу да припада одређеној групи. Прихватање вршњака често добија велику важност, а страх од одбацивања може навести младу особу да учини оно што сама не би изабрала. У таквим околностима друштво постаје један од најснажнијих чинилаца у формирању личности.
Млади човек може имати добро породично васпитање, јасно усвојене моралне принципе и искрену жељу да живи исправно, али то не значи да је заштићен од сваког негативног утицаја. Ако се свакодневно налази у друштву које исмева његову савест, охрабрује неодговорност и представља порок као знак зрелости, временом може почети да сумња у сопствене вредности.
У почетку ће можда само прећутати нешто са чиме се не слаже. Потом ће се насмејати шали која га је некада вређала. Касније ће учествовати у поступку који би раније сматрао недопустивим. На крају, могуће је да ће и сам почети да заступа оно што је некада одбацивао.
Овакав процес не мора бити последица свесне одлуке да човек постане лош. Често се одвија постепено, кроз ситне компромисе и навике које наизглед немају велики значај.
Због тога је Златоустово упозорење младима дубоко практично. Оно не полази од претпоставке да је човек по природи нужно зао, већ од сазнања да се његова воља и карактер обликују кроз изборе које понавља и средину коју прихвата.
Младост зато не треба посматрати само као време слободе и стицања искустава већ и као период у коме се постављају темељи будућег живота. Оно што човек у младости прихвати као нормално често постаје образац по коме ће касније доносити одлуке.
Како се зло преноси неприметно?
У Светом писму налазимо упозорење: „Не варајте се: зли разговори кваре добре обичаје“ (1. Коринћанима 15, 33). Апостол Павле овим речима указује на то да човек не може без последица да занемарује утицај људи са којима је близак.
Свети Јован Златоусти у својој 40. беседи на Прву посланицу Коринћанима разматра управо овај стих. Он наглашава да лош утицај није безначајна појава и да човек не сме олако да верује како ће увек остати непромењен, без обзира на то чему се излаже.
Проблем је у томе што се порок ретко представља као порок. Он се често прикрива речима о слободи, забави, храбрости, успеху или припадности. Човеку се говори да није потребно да буде толико строг према себи, да сви поступају на исти начин и да нема разлога да се оптерећује моралним питањима.
Тако се границе померају. Оно што је јуче било неприхватљиво данас се оправдава, а оно што се данас оправдава сутра може постати навика.
Нарочито је опасно када се од човека захтева да се одрекне сопствене савести како би доказао лојалност групи. Ако пријатељство зависи од тога да ли ће човек учествовати у нечему што сматра погрешним, онда оно престаје да буде истинско пријатељство и постаје средство притиска.
Хришћански поглед на човека подразумева да слобода није способност да чинимо све што пожелимо, већ способност да изаберемо оно што је добро. Зато није сваки облик прихватања благотворан, нити је свако одбацивање друштва трагедија. Понекад је одбијање лошег утицаја први корак ка истинској унутрашњој слободи.
„Ко се смоле дотиче, упрљаће се“: Како књига Премудрости Исуса Сина Сирахова упозорава на лоше друштво?
У Књизи Премудрости Исуса сина Сирахова налазимо сликовито упозорење: „Ко се смоле дотиче, упрљаће се“ (Сирах 13, 1). Слика смоле, материје која се лако лепи и тешко уклања, добро дочарава начин на који лоше навике могу оставити траг на човековој души.
Човек понекад верује да може бити близак са људима који чине зло, а да сам не претрпи никакве последице. Уверен је да је довољно да зна шта је исправно и да ће његова начела сама по себи бити довољна заштита.
Међутим, добро уверење није увек исто што и постојан карактер. Човек може знати шта је добро, а ипак поклекнути пред притиском, навиком или жељом да буде прихваћен. Знање о врлини не значи аутоматски и снагу да се она сачува.

Није сваки контакт са човеком који греши опасан

То, наравно, не значи да је сваки контакт са човеком који греши опасан или да хришћанин треба да се одрекне свих који живе другачије од њега. Сви људи греше, а хришћанство позива на љубав, милосрђе и настојање да ближњем помогнемо да се поправи.
Разлика је у томе да ли смо са неким у контакту да бисмо му помогли или његов начин живота постепено прихватамо као сопствени. Није исто пружити руку човеку који је пао и дозволити да нас повуче за собом. Није исто волети грешника и одобравати грех.
Златоустово упозорење стога није позив на презир према људима, већ на духовну трезвеност. Човек треба да буде спреман да помогне другоме, али и да препозна сопствене слабости. Ако примети да га неки однос удаљава од добра, подстиче на грех или постепено разара његов карактер, не сме ту опасност да занемари само зато што је реч о блиској особи.
Истински пријатељ не подстиче на грех, већ на врлину
Свети Јован Златоусти није посматрао пријатељство као нешто што треба избегавати, већ као једно од најдрагоценијих добара у људском животу. У његовим беседама пријатељство заузима важно место управо зато што може бити средство духовног напретка, узајамне подршке и развијања врлине.
У беседи на Дела апостолска, говорећи о значају заједништва, Златоусти наглашава вредност људи који су сагласни у добру. За њега није довољно да људи буду окупљени око заједничких интереса; много је важније да њихова заједница буде прожета врлином.
Истински пријатељ није онај који ће нам увек говорити оно што желимо да чујемо, већ онај који ће имати храбрости да нас упозори када кренемо погрешним путем. Он се не радује нашим слабостима, не подстиче наше пороке и не користи наше недостатке да би нас држао у зависности од себе.
Шта подразумева истинско пријатељство?
Напротив, истинско пријатељство подразумева искреност, поверење, верност и жељу за добром другога. Пријатељ не мора бити безгрешан, нити мора у свему мислити исто као ми. Али мора постојати темељно поштовање према добру, истини и достојанству другог човека.
Зато треба разликовати пријатељство које нас чини бољим од односа који опстаје само док заједно учествујемо у забави, пороку или неодговорности. Када нестане заједнички интерес, таква блискост често се распада. Пријатељство засновано на врлини, међутим, може да опстане и у тешким околностима, јер његов темељ није корист већ брига за човека.
Човеку су потребни људи пред којима не мора да глуми, али и људи који га неће оставити да остане заробљен у сопственим слабостима. То је суштина пријатељства које не служи само тренутном задовољству него и изграђивању личности.
Зашто понекад треба прекинути пријатељство?
Једно од најтежих питања јесте шта учинити када схватимо да нас блиска особа удаљава од вредности које желимо да сачувамо. Прекинути однос није лако, нарочито када је реч о дугогодишњем пријатељству, заједничким успоменама или особи која нам је помогла у неком ранијем раздобљу живота.
Ипак, дужина једног односа сама по себи не значи да је он добар за нас. Ни свака блискост није здрава, нити је свака приврженост оправдање да занемаримо последице које тај однос оставља на наш карактер.
Свети Јован Златоусти, тумачећи Христове речи о руци, нози и оку који саблажњавају човека (Матеј 18, 8–9), у својој 59. беседи на Јеванђеље по Матеју објашњава да ово упозорење има снажну примену и на односе који нас воде у зло. Он не позива на телесно самоповређивање, већ на одлучност у уклањању онога што угрожава духовни живот.
Овај став делује строго, али његова суштина није у суровости према другима
Реч је о одговорности за сопствену душу и о разумевању да неке везе могу постати толико штетне да их није довољно само повремено ограничити.
Ако неко непрестано подстиче на грех, исмева веру, охрабрује на неправду, користи наше поверење или нас увлачи у поступке који разарају наш живот, потребно је поставити јасну границу. Понекад је могуће сачувати однос уз искрен разговор и промену понашања. У другим случајевима, када особа упорно одбија сваку промену и наставља да наноси штету, удаљавање може бити неопходно.
При томе, хришћанин не треба да поступа из мржње, освете или осећаја сопствене моралне надмоћи. Циљ није да другога казни, већ да сачува сопствену савест и престане да учествује у ономе што сматра погрешним.
Понекад је најодговорнији облик љубави управо онај који подразумева одбијање да се зло подржава. Јер љубав према човеку не захтева да се одрекнемо истине, нити да пристанемо на сопствено духовно пропадање како бисмо сачували привид блискости.

Није довољно избегавати лоше људе: потребно је тражити добре

Хришћански живот не може се свести само на избегавање лоших утицаја. Ако човек настоји да се удаљи од свега што га квари, али не тражи оно што га изграђује, остаје у опасности да се временом врати старим навикама.
Зато је важно не само преиспитати своје пријатељство већ и поставити питање каква особа желимо да постанемо. Како проводимо време? Које разговоре сматрамо вредним? Чему се дивимо? Које особине ценимо код других људи? Да ли нас наше окружење подстиче да будемо поштенији, одговорнији, смиренији и спремнији да помогнемо другима?
Добро друштво није нужно друштво људи који говоре религиозним језиком или припадају истим групама као ми. Важнији су плодови њиховог живота: поштење, верност, саосећање, одговорност, спремност да признају грешку и настојање да поступају исправно.

Тражење људи који ће хришћанину помоћи да живи у складу са Јеванђељем

За хришћанина, избор таквог окружења значи тражење људи који ће му помоћи да живи у складу са Јеванђељем. То су они који неће охрабривати његову сујету, завист или себичност, већ ће га подсећати на потребу за смирењем, праштањем и љубављу.
Таква заједница може постати својеврсна школа врлине. Човек у њој учи не само из речи него и из примера: посматра како се други односе према слабијима, како поступају када су неправедно оптужени, како подносе неуспех и како се понашају када имају прилику да стекну корист на туђи рачун.
Добар пример често делује дубље од дугог моралисања. Зато је важно имати људе чији живот потврђује оно што говоре.

Одговорност према себи и другима

Избор друштва није само лична ствар, јер човек својим понашањем утиче и на људе око себе. Као што може да буде повучен у лоше навике, тако може и сам постати узрок туђег пада. Начин на који говоримо, вредности које бранимо и поступци које сматрамо прихватљивим шаљу поруку другима, нарочито онима који нас поштују или желе да буду попут нас.
У томе се налази и додатна одговорност родитеља, васпитача и свих који учествују у одрастању младих. Није довољно само забрањивати лоше поступке. Потребно је помоћи младом човеку да развије расуђивање, препозна притисак групе, научи да каже „не“ и разуме да његова вредност не зависи од тога да ли га сви прихватају.
Истовремено, ниједан човек не треба да буде уображен у уверењу да је сам по себи довољно снажан да одоли сваком искушењу. Смирење подразумева признање сопствених слабости и спремност да се потражи помоћ када је потребна.
Златоустово учење не ослобађа појединца личне одговорности. Лоше друштво може снажно утицати на човека, али не значи да је он лишен могућности избора. Свако је позван да испитује своје поступке, преузме одговорност за своје одлуке и настоји да се поправи.
Управо зато питање друштва треба да буде праћено питањем сопственог примера: да ли смо и сами људи уз које други постају бољи? Да ли наша блискост другима доноси мир, охрабрење и подршку или их подстичемо да се удаље од својих најбољих особина?

Човек не треба да бира само са ким ће се смејати, већ и уз кога ће духовно расти

У времену у коме се друштвени успех често мери бројем познанстава, популарношћу и припадношћу одређеним круговима, лако је заборавити да квалитет односа има много већу вредност од њиховог броја. Није пресудно колико људи познајемо, већ какав утицај ти односи имају на наш живот.
Свети Јован Златоусти подсећа нас да пријатељство може бити један од највећих благослова, али и један од најопаснијих извора искушења. Оно што нам је блиско лако стиче утицај над нама, а људи којима верујемо могу нас усмерити ка добру или нас удаљити од њега.
Зато избор пријатеља захтева више од тренутне привлачности, заједничких интересовања или користи коју од некога имамо. Он захтева расуђивање, искреност према себи и спремност да препознамо куда нас одређени односи воде.

Хришћанин је позван да воли сваког човека, али не и да прихвата свачије поступке

Хришћанин је позван је да прашта, али не и да подржава зло. Позван је да помаже онима који су пали, али и да буде свестан сопствених слабости.
На крају, најважније питање није само да ли су људи око нас добри или лоши, већ и да ли уз њих постајемо ближи ономе што је добро. Да ли нас наши односи подстичу на истину, поштење и љубав или нас постепено уче да занемарујемо савест?
Јер човек се не мења увек онда када донесе велику одлуку. Понекад се мења сваког дана, помало, кроз разговоре које води, поступке које прихвата и људе којима допушта да обликују његов поглед на свет.
Зато је мудро бирати друштво у коме врлина није предмет подсмеха, вера није разлог за стид, поштење није знак слабости, а доброта није нешто што треба искористити.
Боље је остати без друштва које нас удаљава од добра него, ради прихватања и пролазне блискости, изгубити оно највредније у себи. А још је боље пронаћи људе са којима ћемо, узајамно се подстичући на добро, расти не само као људи већ и као хришћани.

Припремила редакција Компас инфо