Знак да смо Христови је наше страдање

Нема друге утехе у патњи него посматрати је у позадини „оног света“; Ово је у суштини једина тачка гледишта која је тачна. Ако постоји само овај свет, онда је све у њему потпуна бесмислица: одвајање, болест, страдање невиних, смрт. Све се то сагледава у светлости океана невидљивог живота који пере мало острво нашег земаљског живота. Ко није доживео надахнуће „одатле“ у сновима, у молитви! Када човек смогне снаге да пристане на испит који је послат од Бога, он прави огроман корак напред у свом духовном животу.

 *

Шта је стално осећање незадовољства, стрепње – наше уобичајено осећање – ако не пригушени глас савести, који нам, поред свести, а често и против наше воље, говори о неистини нашег живота. И докле год живимо пркосећи светлом закону који нам је дат, овај глас неће ћутати, јер... то је глас самог Бога у нашој души. Супротно, то ретко осећање потпуног задовољства и радости, јесте радост сједињења божанског принципа наше душе са општом хармонијом и божанском суштином света.

 *

Зашто је свако „задовољство“ и свака „сласт“ грех ? Јер тренутак задовољства је тренутак повећаног личног благостања, а што је задовољство оштрије, то је мој раскид са универзалном хармонијом дубљи. Од задовољства - до поноса, од поноса - до пропадања хармоније, од пропадања - до смрти.

 *

„Опасно је пливати обучен, опасно је истраживати тајне Божанског када сте обузети страстима“ (Лествица) – али то не значи да уопште не треба да теологизирамо (како многи мисле), већ да се морамо ослободити ропства страсти, и тада ће нам „тајне Божанске“ бити откривене.

 *

Стално размишљам о тексту: „Да сте од света, свет би волео своје“ ... Знак да смо Христови је наше страдање; и што више патимо, то више значи да „нисмо од света“. Зашто су сви свети, следујући Христу, толико страдали? Додир са светом и погружење у њега задаје бол Христовим следбеницима, али се само деца овога света осећају безболно. То је као непогрешива хемијска реакција.

о. Александар Јељчанинов

(Из дневника)