Избор Апостола

Бити апостол је можда највећи чин човјека у Новом Завјету. Апостоли су људи који су имали чисто срце и Бог је у њима видио вјеру и снагу за ширење учења у једног Господа Бога. Апостоли су чврсто вјеровали да је Христос Син Божији, а они су и били свједоци његовог лика. Апостоли ће бити свједоци и о другом доласку нашега Господа Исуса Христа. Улога Апостола је била да буду
посланици на њиви Господњој и да цијелим свијетом проповиједају. Христос није бирао Апостоле по знању и по звању, него по чистоти и доброти. Тако да су Апостоли Христови били углавном прости људи, рибари чистог срца и срца пуног љубави. Њих је било дванаест, а број дванаест је представљао број пуноће. Када је Јуда Искариотски издао Христа, остало их је једанаест, али да би се испунио тај број пуноће, Јудино мјесто је попунио апостол Матија. Имена дванаесторице Апостола била су: Андреј Првозвани, Симон Петар, Јован Воангерис, Јаков Воангерис, Матеј Левије, Филип, Тома, Јаков Алфејев, Вартоломеј, Тадеј Левиј, Матија и Симон Кананит. У овом тексту споменућемо неке приче о њима.
Као што само име каже, Андреј Првозвани носи такво име јер је први позван од Апостола, а његов живот завршен је мученичком смрћу. Свети апостол Петар је ученик коме име, када се преведе са грчког, значи камен или стијена, што представља јачину његове вјере. Он је заједно са Јаковом и Јованом непрестано био са Христом.
За апсотола Петра имамо чувену новозавјетну причу о његовим искушењима. Када је Христос већ рекао апостолима да ће бити издат и распет, Петру се обратио и рекао да ће га се и он одрећи, што је Петар порицао. Наравно, Петар се одрекао Христа три пута, и трећи пут када се одрекао сјетио се Исусових ријечи и покајао се. Ова прича нам говори и о данашњим временима и о овоземаљским искушењима и одрицањима од Христа, те нам ова прича даје поуку да не треба да се плашимо вјере у њега, јер је Христос распет за нас.
Можемо навести и апостола Тому, који носи назив и невјерни Тома. Наиме, када је Христос васкрсао, јавио се апостолима, али Тома није повјеровао док није ставио своје руке у његове
ране на рукама и у ребрима. Тек тад се покајао и повикао:,,Господ мој и Бог мој“.(Јн 21,28) .
Све ове приче нам говоре да иако су апостоли изабрани од Господа ,чак и они су падали у
искушења и у времена невјере и одрицања. А када кажемо то, морамо повући црту и упоредити
са нама данашњим људима, те морамо знати да и ако дођемо у ситуацију невјере и у нека
искушења, треба да се покајемо и затражимо опрост од Господа јер Господ опрашта све наше
гријехе, ако имамо вјеру у Њега.
 На крају ћу рећи да смо и ми људи позвани да будемо налик апостолима, да учимо нашу дјецу правим вриједностима живота, љубави и самој вјери у нашега Господа Исуса Христа.
Само је Бог безгрешан, али и ми људи имамо дозволу да проповједамо вјеру у Бога, ако у нашим срцима имамо довољно вјере. А вјера је стуб живота. Јер као што каже Патријарх Павле, позвани смо да чинимо онолико колико можемо, сагласно своме знању и звању, и колико нам је Бог дао. Ни мање ни више, а оно што ми не успијемо и оно што ми не можемо да учинимо, то ће да заврши и учини Господ наш Исус Христос.

Вјероучитељ Драган Пебић