Чему служи сексуалност без љубави?

Сексуалност без љубави не служи ничему, па је онда свеједно да ли је сексуални однос успешан или неуспешан; неуспешан сексуални однос, било било због импотенције мушкарца или фригидности жене - о, великог ли парадокса! - драгоцена је опомена једном или другом партнеру да без љубави не може успешно полно да општи.

Однос сексуалног и љубавног (еротичног) унутар сваког пола, а и у односима међу половима, сложен је, често противречан (онда обично неуротичан). Било да размишљамо као психолози на холистички начин, или као религиозни људи упућени вазда на Целину (од које смо потекли и којој, на спиралан начин, сазрели као личности, да се вратимо), наш љубавни живот – и онај у аскетском погружавању до доживљаја светлости „мистичког венчања“, и онај свакодневни у односу са особом коју волимо – треба да представља хармоничан спој еротичног и сексуалног.  Ерос је онај у нама који тежи Богу, најчешће и најприродније, преко људи, тј преко спајања са другим полом, како би опет постали Једно. када човек истински заволи другог – мушкараца или жену – сексуални однос са вољеним бићем треба да је успешан, задовољавајући, све до усхићења доживљаја „дуал-унион“.

Не улазим сада у бројне разлоге о којима су, у осталом, тачно писали познати психолози и психотерапеути (писао сам и сам о овоме у књизи Неуроза као изазов), зашто се наиме дешава  да онај који је уверен да воли нема успешан сексуални однос са партнером, и обратно да онај који има сасвим задовољавајући сексуални однос не воли свог партнера, односно према њему осећа само „сексуалну привлачност“. Све чешћа појава овакве „љубави“ између партнера изгледа, у читавом западноевропском свету (нажалост и код нас), прети новим расцепима, већ одавно „схизофреног“ (отуђеног) западног човека. Расцеп између Ероса који тражи љубав у личности другог и „голог“ сексуалног нагона који тежи пражњењу без потребе за љубављу, продубљује све друге, већ постојеће пукотине у духовном, душевном и телесном животу човека: однос веровања и неверовања, осећања и разума, свесног и несвесног, соматског и психичког.

Сексуалност без љубави не служи ничему, па је онда свеједно да ли је сексуални однос успешан или неуспешан; неуспешан сексуални однос, било било због импотенције мушкарца или фригидности жене – о, великог ли парадокса! – драгоцена је опомена једном или другом партнеру да без љубави не може успешно полно да општи. Да ли је увек тако, остајемо уверени, и као религиозни људи, и као релативно зрели појединци?

Због чега људи траже сексуални однос са партнером, осим што га траже, и кад га траже, следујући „царски пут“ љубави? Изненађујући је велики број разлога (рекли би смо, изненађују се само „идеалисти“) због чега мушкарац тражи жену и обратно, и то ван путева љубави. Не смемо их, кад смо реалисти и донекле психолошки сазрели људи, занемарити. Споменућу само неколико:

1.Просто, физиолошко растерећење напетости произашло услед оглашавања полног нагона.

2. Да би се доказала сопствена вредност ( водило инфериорности не мирује ни у коме од нас).

3. Да би се показала моћ над другом особом, да се изрази бес, у ствари агресивност (нажалост, далеко распрострањенији начин „задовољавања“ сексуалног нагона у данашњој цивилизацији и у лошој страни балканског патријархата).

4. Да се задовољи жеља  за инфантилном љубави (у партнеру се првенствено тражи отац или мајка да би се поновила њихова љубав из раног детињства индивидуе).

5. Да се побегне од самоће, депресије, одбачености.

6. Да се одбрани од свесне, полусвесне или несвесне хомосексуалности (треба онда „доказати“ у полном односу сопствени идентитет).

7. Да се добије дете. Да ли је за овакву нормалну жељу , кроз хиљаде година трајања човечанства била потребна љубав?  Не изгледа вероватно – а човечанство се ипак множило. Смртна опасност данас (да ли само за белу расу?) у томе је што се сексуални однос обавља без љубави и без жеље да жена зачне! Шта онда са наталитетом?!

Владета Јеротић – из књиге 120 питања и 120 одговора