САГОРИЈЕВАЊЕ

Пише: ђакон Павле Љешковић
" Ми смо залутали
  и ево, сад се враћамо полако
али не знамо како" -
Никола Врањковић

" Често вас срећем по граду. Међутим, дјелујете ми превише грубо! Крупни, озбиљни и увијек замишљени човјек у мантији! Неколико пута сам хтјела да вам приђем и разговарам са вама, али напросто нисам имала довољно храбрости.  Када сам вас данас угледала са вашом дјецом у парку, помислила сам да моје представе о вама и нису сасвим тачне,те да је сад права прилика да се коначно упознамо ". Док ми то говори, истовремено скида црвену торбу са лијевог рамена и дрхтавом руком из ње вади бочицу са водом како би попила неколико гутљаја. Она је жена у тридесетим годинама. На себи носи кожне панталоне и капут. Лице јој је прекривено дебелим слојем шминке, која није успјела да сакрије повелике подочњаке. У парк је дошла са својим псом, прилично крупним ротвајлером.
" Мој психотерапеут каже да се мој проблем и обољење стручно назива сагоријевањем. Од тога обољевају особе које се превише дају на послу, до крајњих граница се напрезајући у фирмама у којима су запослени. Често и после краја радног времена остају на послу или , пак, посао доносе са собом кући. У једном моменту схватите да за свој труд не добијате скоро никакву сатисфакцију. Послодавац вас подозријева и стално вам надодаје нове обавезе. Колеге вас отворено не подносе и сплеткаре против вас. Управо тада долази до тачке пуцања! Несаница, анксиозност, константни умор и блажи облици параноје су само неке од последица тог и таквог живота ". Прича ми како јој терапеут савјетовао да се опет приближи својим родитељима, од којих се трчећи за каријером прилично отуђила. Такође јој је рекао да обнови стара пријатељства и познанства, те да опет почне да излази како би евентуално упознала неког са ким би могла да започне заједнички живот. Једна од његових препорука је била и да набави пса. " Међутим, ништа од тога не функционише како би требало. Код родитеља у задње вријеме идем сваки дан. Готово све вријеме нашег дружења прећутимо, испујајући кафу или чајеве. Немам нити једни искрену и праву пријатељицу, пред којом бих могла да изнесем своје проблеме и недоумице. Већ дуго нисам имала озбиљну везу. Ближе ми се четрдесете и биолошки сат полако откуцава. Полако губим наду да ћу икада постати мајка. За пса, којег сам набавила прије пола године, ми се чини да ме уопште не воли. И сами примијећујете да се уопште не одазива када га позовем, нити слуша моје команде". Добијала је од родитеља и родбине разне савјете шта треба да ради. Чак су јој предлагали да иде и код врачаре! Но, она је чврсто одлучила да се окрене вјери и Цркви.
" Била сам прошле недјеље на литургији у једном манастиру. Чим сам закорачила у порту, осјетила сам мир и блаженство, какву ми никаква психотерапија не може понудити. Осјетила сам да сам коначно дошла на право мјесто , чудећи се самој себи што се знатно раније нисам усудила да то учиним.Мирис тамјана и пјевање монаха су ме још више смирили и дали утјеху. Међутим, када сам ушла у брод храма примијетила сам да жене стоје са лијеве а мушкарци са десне стране. Када сам стала на страни на којој су жене, осјетила сам нелагоду, будући да сам била обучена слично као и данас, док су оне на себи имале дуге сукње и мараме и готово ниједна од њих није била нашминкана. Убрзо сам изашла из цркве, а да нисам обавила ништа од онога због чега сам дошла. Нити сам се ваљано помолила Богу, нити сам разговарала са неким духовним лицем које би ме упутило у вјеру"...
Рекао сам јој да је требала да остане до краја литургије у
том манастиру, те да на свом духовном путу не смије да застаје код сваке препреке на коју буде наилазила. Дао сам јој број свештеника са којим треба да разговара и да се код њега исповиједи. Такође сам јој напоменуо да и у односу са Богом и са родитељима, баш као и другим људима, треба да очисти своје срце и допусти да се у њега усели љубав! Само љубав може да спријечи сва овоземаљска сагоријевања! Са друге стране, ако и своје тијело буде предала да се сажеже, а љубави не буде имала, ништа јој неће користити (1.Кор. 13,3)...