О разлици између речи Божије и речи света

Јуни 11, 2025 - 22:44

Реч Божија јесте Бог, а реч света јесте свет. Велики су растојање и разлика између речи Божије и речи света, између чеда Божијих и чеда света. Сваки пород уподобљује се својим родитељима. И зато, ако пород Духа пожели да се преда речи света, земаљским стварима и слави овога века, онда он умире и пропада, јер није могао да нађе истински починак, јер је његов починак тамо, где је и рођен. Загуши се, како каже Господ (Мт. 13; 22), и постаје неплодан за речи Божије, онај који је обузет земаљским бригама и везан земаљским оковима.
Онај који је подједнако обузет телесним хтењем, тј. световни човек, ако пожели да слуша реч Божију гуши се и као да постаје неко од бесловесних. Они, који су навикнути на обмане порока, када слушају о Богу као да су узнемирени непријатном беседом и њихов ум бива огорчен.
И Павле, међутим, говори: Душеван (телесан) човек не прима што је од Духа Божија, јер му је лудост (1. Кор. 2; 14). И пророк је рекао: реч Божија постала је за њих на поругу и на подсмех (Јер. 20; 8). Видиш ли да се не може другачије живети, осим по том закону, по којем је сваки рођен? Морамо, међутим, на ово обратити пажњу и са друге стране.
Ако телесни човек одлучи да се промени, он најпре умире и постаје неплодан за онај пређашњи, нечисти живот. Човек који је обузет болешћу, на пример грозницом, лежи на постељи и није у стању да се бави ниједним земаљским делом. Међутим, његов ум не мирује, него се бави бригом о послу, тражи лекара и шаље код њега своје пријатеље. Тако је душа преступањем заповести изложила себе слабости страсти и постала немоћна, али када приступи Господу и када поверује у Њега, од Њега добија заступање и, одрекавши се пређашњег, веома лошег живота, још лежи јер је слаба због старе болести и нема снаге да уистину изврши неко дело. Она је, међутим, обавезна и може да се брине о животу, да моли Господа и да тражи истинског Лекара.
Неки који су обманути лажним учењем неправилно тврде да је човек мртав и да не може да учини никакво добро. Иако дете нема снаге да нешто учини или није у стању да на својим ногама оде код мајке, оно се, тражећи мајку, креће, виче и плаче. Мајка се тада сажали над њим; она се радује што је дете тражи са напором и плачем. И како дете не може да дође код ње, сама мајка, савладана љубављу према детету, због његовог дуготрајног тражења одлази код њега и узима га с великом нежношћу, милује га и храни.
Ово исто чини и човекољубиви Бог са душом, која Му приступа и тражи Га. Подстакнут Њему својственом љубављу и Његовом сопственом добротом, Он се још више привезује за разумни део душе и, према речима апостола, постаје један Дух са њом (1. Кор. 6; 7).
Када се, пак, душа привеже за Господа, а Господ, милујући је и љубећи, дође и привеже се за њу, и када већ њен умни део непрестано обитава у благодати Господњој, тада душа и Господ постају један дух, једно сједињење, један ум.
Тело душе остаје на земљи, али њен ум у потпуности живи у небеском Јерусалиму, усходећи до трећег неба, привезујући се за Господа и тамо Му служећи.
И Сам Онај Који седи у небеском граду, на престолу величине и на висини, сав обитава са душом у њеном телу, јер је њен лик Он поставио горе, у небески град светих, у Јерусалим, а сопствени лик неизрециве светлости Свог Божанства положио је у њено тело. Он њој служи у граду тела, а она Њему служи у небеском граду.
Душа је постала Његова наследница на небесима, а Он је њу примио у наслеђе на земљи, јер Господ постаје наслеђе душе, и душа наслеђе Господње.
Чак и код помрачених грешника мисао и ум могу да буду веома далеко од тела и имају моћ да у једном тренутку пређу огромне просторе, да се преместе у далеке земље; често се догађа да је тело бачено на земљу, а мисао у другој земљи обитава уз вољеног или уз вољену и види себе као да тамо живи. Ако је, дакле, и душа грешника тако танана и брзих крила, ако њен ум ништа не спречава да буде на далеким местима, онда она душа са које је силом Светога Духа скинута копрена таме и чије су очи просветљене небеском светлошћу, која је потпуно избављена од срамних страсти и постала чиста по благодати, утолико пре целовито служи Господу духом, и целовито Му служи телом, и толико се проширује својом мишљу да се може наћи свуда, тако да и где хоће, и када хоће, служи Христу.
Апостол говори овако: Да бисте могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познавши љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом (Еф. 3; 18–19).
Размишљај о неизрецивим тајнама душе: Господ са ње скида таму која на њој лежи, и открива је, и Сам јој се открива. Колико се шири и распростире мисао њеног ума – и у ширину, и у дужину, и у дубину, и у висину васцеле видљиве и невидљиве твари!
Према томе, душа је уистину велико, Божије и чудесно дело. Приликом њеног стварања, Бог ју је начинио таквом да у њеној природи није било порока; напротив, створио ју је по лику (образу] врлина Духа, положио у њу законе врлина, расуђивање, знање, разборитост, веру, љубав и остале врлине, сагласно обличју Светога Духа.
Она већ сада у знању, разборитости, љубави и вери налази Господа и Он јој се јавља. Он је у њу положио разумевање, помисли, вољу, владајући ум; зацарио је у њој и неку велику истанчаност, учинио ју је покретљивом, лакокрилом, неуморном; подарио јој је способност да у једном тренутку дође и оде, и да мишљу служи Њему када то хоће Дух. Једном речју, створио ју је таквом да би је учинио Својом невестом и заједничарком, да би и Он био сједињен са њом и да би она са Њим била један дух, као што је речено: Ко се сједини са Господом, један је дух са Њиме (1. Кор. 6; 17). Њему слава у векове векова! Амин.