„Ко мене призна пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима"

Господ нам говори где почиње светост: 
„Ко мене призна пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима; а ко се мене одрекне пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима.“ 
„Исповедити“ значи изјавити да сам хришћанин. 
Али је јасно да ако хемијском оловком напишемо „Ја сам православни хришћанин“ на челу или мајици и прошетамо улицом, то неће изазвати ништа осим смеха. Јер су сви чули довољно речи; треба да их посведочимо делима. 
Живећи у овом свету, морамо живети као хришћани.
Иако сви блуде, сви краду, сви псују, сви завиде, сви мрзе, нико се не моли, ми морамо да радимо супротно. 
Исповедити да си хришћанин не значи да треба да наговарамо свакога да се крсти, постане православни хришћанин или престане да пуши. 
Нека раде шта год желе, али ми морамо показати другачији живот својим живљењем. 
Ако се уклопимо у гомилу, ако живимо као сви остали, онда нисмо хришћани. 
Наши животи морају бити принципијелно другачији, из основа другачији. Морамо се чак и облачити другачије од савремених људи. 
Све за нас мора бити другачије, наш живот мора бити другачији. 
Тако је настало монаштво — као противтежа светским обичајима. 
Управо то значи исповедати себе пред другима. А онда ће нас Господ признати пред својим Небеским Оцем. 
Рећи ће: Ови људи — овај, овај, овај — нису живели по стихијама овога света, већ како сам их ја научио. 
То јест, сам Господ ће се заузети за нас. 

пpотојереј Димитрије Смирнов