О старости

Време... Његов ток је незадржив. Секунде, сати, године... Ова бујица привлачи сваког живот: од детињства ка зрелим годинама, а затим — ка старости и смрти. И нико нема моћ да је заустави...

Пролеће је дивно. И ко га не воли? Исто тако је и с људским детињством... Срцу је слатко да се присећа времена пуног блиставих нада, свежине осећања и блажене безбрижности.

Лето је време сазревања. Ма како да протиче људски живот, његова средина је време процвата снага и трагања за смислом живота. То је време рада, кад човек у зноју лица свог зарађује за насушни хлеб.

Рана јесен је величанствена. Јесен људског живота исто тако бива дивна и веома плодна.

Старост је сурова и тако личи на зиму, под чијим покровом се живот у човеку лагано гаси...

Зашто је старост неизбежна? Шта она може да дâ човеку? На ова питања верник ће вероватно одговорити другачије од онога ко не верује у постојање Бога и у живот после смрти. За атеисту је старост финале у којем постоји само безизлазност...

Кад снег покрива земљу она урања у тишину и стиче мир. Под овим хладним покровом земља спава, не дајући знаке живота, али тамо, у дубини, на чудесан начин се сакупљају снаге за будуће пролеће које ће сигурно наступити!

Тако је и за душу која зна за Бога и чека васкрсење мртвих, старост време посебне тишине, време припреме за рађање у нови живот, онај који ће сигурно наступити после смрти...

Постоји мишљење да је религија удео слабих људи, несигурних у себе. Наводно, само такви се боје Бога, моле се и говоре о покајању... Да. Код младих и јаких постоји нека дрска самоувереност — мисле да им нико није дорастао! А старост смирава. Долазе болести и слабост — и човек више нема због чега да буде горд, нема више шта да очекује од живота. И види какав је заправо...

***

Раније човек није често виђао своје лице — огледало је представљало реткост, фотографије уопште нису постојале, а да не говоримо о видеу. Пре свега једно два века све је почело кардинално да се мења.

И данас имамо могућност да стално посматрамо себе са стране, да видимо како растемо, како цветамо, али и како старимо... То човеку није било од користи — све је превише очигледно, као да је почео да види промене на свом телу и да их се плаши. А наши преци их једноставно нису примећивали.

***

Постоји света старост, а постоји и полуумна. И вероватно од нас зависи каква ће бити. Заправо, добићемо оно што смо заслужили. У томе је наша слобода.

Али како је то дивно... Једни, прошавши кроз огањ животних искушења постају озлојеђени. Други губе разум. А има и оних који мирно прихватају све своје патње. Њихова лица блистају од лепоте смирења...