О старости

Јануар 3, 2022 - 23:19
 0  51
О старости

Време... Његов ток је незадржив. Секунде, сати, године... Ова бујица привлачи сваког живот: од детињства ка зрелим годинама, а затим — ка старости и смрти. И нико нема моћ да је заустави...

Пролеће је дивно. И ко га не воли? Исто тако је и с људским детињством... Срцу је слатко да се присећа времена пуног блиставих нада, свежине осећања и блажене безбрижности.

Лето је време сазревања. Ма како да протиче људски живот, његова средина је време процвата снага и трагања за смислом живота. То је време рада, кад човек у зноју лица свог зарађује за насушни хлеб.

Рана јесен је величанствена. Јесен људског живота исто тако бива дивна и веома плодна.

Старост је сурова и тако личи на зиму, под чијим покровом се живот у човеку лагано гаси...

Зашто је старост неизбежна? Шта она може да дâ човеку? На ова питања верник ће вероватно одговорити другачије од онога ко не верује у постојање Бога и у живот после смрти. За атеисту је старост финале у којем постоји само безизлазност...

Кад снег покрива земљу она урања у тишину и стиче мир. Под овим хладним покровом земља спава, не дајући знаке живота, али тамо, у дубини, на чудесан начин се сакупљају снаге за будуће пролеће које ће сигурно наступити!

Тако је и за душу која зна за Бога и чека васкрсење мртвих, старост време посебне тишине, време припреме за рађање у нови живот, онај који ће сигурно наступити после смрти...

Постоји мишљење да је религија удео слабих људи, несигурних у себе. Наводно, само такви се боје Бога, моле се и говоре о покајању... Да. Код младих и јаких постоји нека дрска самоувереност — мисле да им нико није дорастао! А старост смирава. Долазе болести и слабост — и човек више нема због чега да буде горд, нема више шта да очекује од живота. И види какав је заправо...

***

Раније човек није често виђао своје лице — огледало је представљало реткост, фотографије уопште нису постојале, а да не говоримо о видеу. Пре свега једно два века све је почело кардинално да се мења.

И данас имамо могућност да стално посматрамо себе са стране, да видимо како растемо, како цветамо, али и како старимо... То човеку није било од користи — све је превише очигледно, као да је почео да види промене на свом телу и да их се плаши. А наши преци их једноставно нису примећивали.

***

Постоји света старост, а постоји и полуумна. И вероватно од нас зависи каква ће бити. Заправо, добићемо оно што смо заслужили. У томе је наша слобода.

Али како је то дивно... Једни, прошавши кроз огањ животних искушења постају озлојеђени. Други губе разум. А има и оних који мирно прихватају све своје патње. Њихова лица блистају од лепоте смирења...

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!