Остало нам је само покајање

Човек само треба да постане свестан своје греховности и погибли, да призна да спасава само Господ и да не спасава за дела (делима закона нико се неће оправдати), већ због човекове свести о својој рђавости, својој неваљалости, због молитве за спасење и вере. 
Разуме се, вера је потребна. 
Без вере не може бити ни покајања. 
Дела се од нас захтевају као послушање вољи Божијој и као средство за кроћење страсти и грехова, који унакажавају човека и спречавају дејство благодати Божије, као и за стицање смирења, сиромаштва духа. 
Уз помоћ дела, односно испуњавања заповести, јача вера, оживљује нови човек, привлачи се милост Божија. 
Међутим, смирење, свест о властитој неваљалости, грешности и искварености, свест о томе да нема у нама ничег доброг (сиромаштво духа), нада у спасење, али не због својих добрих дела, већ уздање у Спаситеља – замењују недовољност испуњења заповести. 
За смирење и молбу за спасење Господ даје спасење, опраштајући човеков неисплативи дуг. 
А коме се више опрашта, он ће више благодарити Господу и волети Га, а то и јесте највећа заповест. 
Смирен човек, који је свестан да је грешан у свему, неће осуђивати друге, неће бити суров према ближњима, јер се сам плаши осуде, самом му је потребно милосрђе ближњих и милосрђе Божије. 
А овим се испуњава друга од највећих заповести – љубав према ближњима. 
Фарисеји не могу да воле Господа као цариници и грешници. 
За последње је Господ и рекао да ће они у Царству Божијем бити пре фарисеја. 
Будимо милостиви према сваком човеку. Пожелимо спасење свима, “сами себе и једни друге Христу Богу предајмо".

игуман Никон Воробјов